Ko se od nas nije zapitao: da li nam Bog govori – i ako da, kako? Možda nam On daje znake i znake, ali mi ih jednostavno ne vidimo? I u ovom slučaju, zar nije vredno da ih sami tražite?
Hronike i istorijske knjige zapravo opisuju slučajeve kada je veliki komandant uoči bitke
dobio znak kako treba da postupa da bi pobedio. Možda najpoznatiji primer ove vrste je incident koji se dogodio sa ravnoapostolnim carem Konstantinom Velikim pre odlučujuće bitke kod Milvijskog mosta. Videvši na nebu znak krsta i slova koja su činila natpis „Ovako ćeš pobediti“, naredio je da se ovaj simbol prikaže na njegovim barjacima (tačnije, veksilumi, borbeni standardi koje su koristili stari Rimljani) - i kao rezultat pobedio svog protivnika Maksencija. Konstantin je tada još uvek bio neznabožac, a znak koji mu je dat odozgo ne samo da ga je obratio Hristu, već je doveo do toga da su stotine hiljada hrišćana širom carstva dobile pravo da slobodno ispovedaju svoju veru. I napomena: Konstantin nije tražio znak – on ga je sam, da tako kažem, pronašao, a naznaka šta treba da se radi u skladu sa njim bila je potpuno jasna i nedvosmislena.
Za razliku od Svetog Konstantina, u svim vremenima postojali su ljudi koji su u apsolutno svemu spremni da vide znake – pa da ih tumače u skladu sa svojim željama ili strahovima. Da li ste čuli izveštaj o katastrofi na radiju pre nego što ste izašli? Verovatno se neću baviti poslom kojim sam nameravao da se bavim! Video sam haljinu na devojci koju sam sreo i koju sam nameravao da kupim, ali sam sumnjao da li je vredno trošiti novac na nju ako već imam pun orman odevnih predmeta? Sada ću ga sigurno kupiti! I tako dalje. Takvi „znakovi“ nisu ništa drugo do sujeverje. I njihovo praćenje nema nikakve veze sa duhovnim životom hrišćanina.
Kako onda možemo razlikovati da li Gospod zaista želi da nas obavesti o nečemu? U ovom slučaju, ono što treba da znamo manifestovaće se u našoj svesti sa zapanjujućom jasnoćom - bez obzira šta vidimo ili čujemo u tom trenutku. Takve tragove često dobijaju ljudi koji su skrenuli sa pravog puta i izgubili se u sopstvenim mislima i osećanjima. Pitanje je da li ćemo biti spremni da prihvatimo ono što nam je tako postalo očigledno – i da se ponašamo u skladu sa tim saznanjem? Ili više volimo da ubeđujemo sebe da nagoveštaj koji nam je dat nije vredan pažnje ako ne odgovara našim planovima?
Ponekad se želja da se svuda vide znakovi i tragovi pretvaraju u pravu strast, koje bi se čovek rado oslobodio, ali to više ne može svojom voljom. U takvim slučajevima treba se uvek iznova kajati za stečenu lošu naviku, stavljajući je pred Boga na tajni ispovesti – i svakako se potom pričestiti.
Postoje zamke za telo, kao što su pušenje i alkohol, a postoje i druge za um i čula. Ista sila ih vešto postavlja ispred čoveka, želeći na kraju naše uništenje. Ali, imajući razum i slobodnu volju, u stanju smo da ih prepoznamo i zaobiđemo. I ova naša sposobnost ni u kom slučaju ne treba da bude zakopana u zemlju – naprotiv, mora se razvijati iz dana u dan da bi se na kraju razvila veoma korisna osobina, koju su crkveni oci nazvali trezvenošću.
Hronike i istorijske knjige zapravo opisuju slučajeve kada je veliki komandant uoči bitke
dobio znak kako treba da postupa da bi pobedio. Možda najpoznatiji primer ove vrste je incident koji se dogodio sa ravnoapostolnim carem Konstantinom Velikim pre odlučujuće bitke kod Milvijskog mosta. Videvši na nebu znak krsta i slova koja su činila natpis „Ovako ćeš pobediti“, naredio je da se ovaj simbol prikaže na njegovim barjacima (tačnije, veksilumi, borbeni standardi koje su koristili stari Rimljani) - i kao rezultat pobedio svog protivnika Maksencija. Konstantin je tada još uvek bio neznabožac, a znak koji mu je dat odozgo ne samo da ga je obratio Hristu, već je doveo do toga da su stotine hiljada hrišćana širom carstva dobile pravo da slobodno ispovedaju svoju veru. I napomena: Konstantin nije tražio znak – on ga je sam, da tako kažem, pronašao, a naznaka šta treba da se radi u skladu sa njim bila je potpuno jasna i nedvosmislena.
Za razliku od Svetog Konstantina, u svim vremenima postojali su ljudi koji su u apsolutno svemu spremni da vide znake – pa da ih tumače u skladu sa svojim željama ili strahovima. Da li ste čuli izveštaj o katastrofi na radiju pre nego što ste izašli? Verovatno se neću baviti poslom kojim sam nameravao da se bavim! Video sam haljinu na devojci koju sam sreo i koju sam nameravao da kupim, ali sam sumnjao da li je vredno trošiti novac na nju ako već imam pun orman odevnih predmeta? Sada ću ga sigurno kupiti! I tako dalje. Takvi „znakovi“ nisu ništa drugo do sujeverje. I njihovo praćenje nema nikakve veze sa duhovnim životom hrišćanina.
Kako onda možemo razlikovati da li Gospod zaista želi da nas obavesti o nečemu? U ovom slučaju, ono što treba da znamo manifestovaće se u našoj svesti sa zapanjujućom jasnoćom - bez obzira šta vidimo ili čujemo u tom trenutku. Takve tragove često dobijaju ljudi koji su skrenuli sa pravog puta i izgubili se u sopstvenim mislima i osećanjima. Pitanje je da li ćemo biti spremni da prihvatimo ono što nam je tako postalo očigledno – i da se ponašamo u skladu sa tim saznanjem? Ili više volimo da ubeđujemo sebe da nagoveštaj koji nam je dat nije vredan pažnje ako ne odgovara našim planovima?
Ponekad se želja da se svuda vide znakovi i tragovi pretvaraju u pravu strast, koje bi se čovek rado oslobodio, ali to više ne može svojom voljom. U takvim slučajevima treba se uvek iznova kajati za stečenu lošu naviku, stavljajući je pred Boga na tajni ispovesti – i svakako se potom pričestiti.
Postoje zamke za telo, kao što su pušenje i alkohol, a postoje i druge za um i čula. Ista sila ih vešto postavlja ispred čoveka, želeći na kraju naše uništenje. Ali, imajući razum i slobodnu volju, u stanju smo da ih prepoznamo i zaobiđemo. I ova naša sposobnost ni u kom slučaju ne treba da bude zakopana u zemlju – naprotiv, mora se razvijati iz dana u dan da bi se na kraju razvila veoma korisna osobina, koju su crkveni oci nazvali trezvenošću.
Delite:
