Budilnik je u gluvo doba noći pao sa noćnog ormarića i ljutito zazvonio. Probudivši se, srce mi je divlje lupalo. „To je ono što mi treba“ – san se povukao. Okrenuo sam se prema zidu, grizući ivicu ćebeta da zadržim jecaj.
Na velikom odeljenju ženske bolnice svi kreveti su bili zauzeti. Ujutro su počeli ljutito da otkrivaju kome je ispao budilnik. Iz nekog razloga to niko nije prepoznao. Žene su mlitavo razgovarale. Postojala je samo jedna tema: kako je život ispao tako da su završili ovde. Iz podlih monologa bilo je jasno da je izbor prisutnih mali. Postoje samo dve opcije: ili doći ovamo ili ne dolaziti. Samo slučajnost. Njihove prilike su se složile tako da su završili ovde.
Mlada žena u žutoj spavaćici gulila je pomorandžu. Kora je jako zaostala, sok je tekao niz ruke. Ona je već rodila dvoje i sad je progovorila pravdajući se:
- Odrastao. Goonies. Tresu mi se živci. Gde drugde roditi? Vidite kako vam se ruke tresu. Izvukla ih je ispred sebe. Žene su pažljivo zurile u njene ruke. Žuti sok mu je kapao iz ruku. - Cela se tresem. - uvređena nekim koga je završila.
U čistom, naizgled nedavno renoviranom odeljenju, strah i opsesivni osećaj krivice potpuno su se smirili. Da bi ga se nekako otarasile, žene su pronalazile šta da rade: sortirale su noćne ormariće ili pile topli bolnički čaj.
U dugom, uskom hodniku, dadilja je rutinski vukla krpu po podu, razmazujući prljavštinu po sveže ofarbanim podnim pločama. Stigla je do naše sobe i metlicom probila vrata, otvorivši ih sa treskom. Nije joj se svidela ova soba. Umočila je krpu u kantu i čekala da malo kapne. Smeđa gusta tečnost delom je kapala u kantu, delom na pod. U sobu je ušla medicinska sestra i obratila sestri:
- Izmeri temperaturu, - odvratili smo je i stavila teglu termometara na sto. Termometri su utonuli u labav sivi pamuk. Žene su ih brzo sredile i sele u krevete. Medicinska sestra nije marila za ovu prostoriju, ovde su se posetioci smenjivali na svaka dva dana, njen zadatak je bio da spreči operaciju onima koji imaju temperaturu. Temperatura je merena tiho.
- Već imam pedeset dve, - progovori žena sa uzdahom, očigledno nastavljajući svoje misli naglas. - Stidljiva sam. Morate da čuvate svoje unuke. Da, i moj sin će doći iz vojske za šest meseci, a ja ću mu dati malu sestru ...
Sestra je sakupljala termometre.
- Ima nas četvoro. Svi su skrenuli pogled u ćošak. Žena je sedela s rukama na kolenima. - Dva starija brata i moja sestra i ja smo blizanci. Kako je moja majka ostala trudna sa nama, moj otac je odmah odlučio da ne rađa. Dvoje dece je bilo dovoljno, a život je težak. Majka je otišla u bolnicu. I svi su plakali i plakali. Bila je šteta. I nije rekla ocu. Naša majka ćuti. Pa sam plakala ceo dan. A uveče, bilo je leto, čuje – zove otac pod prozor. Majka je pogledala napolje, a on joj je rekao: "Spremi se, idemo kući." Tako smo rođeni moja sestra i ja.
Dugo sam ležao na krevetu, zureći u snežno beli plafon. Suze su mi ružno potekle u uši. Dolazilo je proleće, sunce je još bilo hladno. Ustao sam i, kao slučajno, otišao do prozora – dole, ispod prozora, na nataloženom sivom snegu, nije bilo nikoga... Udarila me je kao struja. Glava mi je postala slobodna. Vratila se do noćnog ormarića i pokupila svoje stvari.
- Sta si ti? – uplašeno je upitala mlada žena u žutoj spavaćici.
... Proleće me je čekalo napolju. Zastao sam, duboko udahnuo njen miris i ispunio je svu moju prazninu. Koliko je dobra. Sutra počinje Veliki post. Napravio sam korak i čuo radost kako treperi unutra, ispod mog srca...
Na velikom odeljenju ženske bolnice svi kreveti su bili zauzeti. Ujutro su počeli ljutito da otkrivaju kome je ispao budilnik. Iz nekog razloga to niko nije prepoznao. Žene su mlitavo razgovarale. Postojala je samo jedna tema: kako je život ispao tako da su završili ovde. Iz podlih monologa bilo je jasno da je izbor prisutnih mali. Postoje samo dve opcije: ili doći ovamo ili ne dolaziti. Samo slučajnost. Njihove prilike su se složile tako da su završili ovde.
Mlada žena u žutoj spavaćici gulila je pomorandžu. Kora je jako zaostala, sok je tekao niz ruke. Ona je već rodila dvoje i sad je progovorila pravdajući se:
- Odrastao. Goonies. Tresu mi se živci. Gde drugde roditi? Vidite kako vam se ruke tresu. Izvukla ih je ispred sebe. Žene su pažljivo zurile u njene ruke. Žuti sok mu je kapao iz ruku. - Cela se tresem. - uvređena nekim koga je završila.
U čistom, naizgled nedavno renoviranom odeljenju, strah i opsesivni osećaj krivice potpuno su se smirili. Da bi ga se nekako otarasile, žene su pronalazile šta da rade: sortirale su noćne ormariće ili pile topli bolnički čaj.
U dugom, uskom hodniku, dadilja je rutinski vukla krpu po podu, razmazujući prljavštinu po sveže ofarbanim podnim pločama. Stigla je do naše sobe i metlicom probila vrata, otvorivši ih sa treskom. Nije joj se svidela ova soba. Umočila je krpu u kantu i čekala da malo kapne. Smeđa gusta tečnost delom je kapala u kantu, delom na pod. U sobu je ušla medicinska sestra i obratila sestri:
- Izmeri temperaturu, - odvratili smo je i stavila teglu termometara na sto. Termometri su utonuli u labav sivi pamuk. Žene su ih brzo sredile i sele u krevete. Medicinska sestra nije marila za ovu prostoriju, ovde su se posetioci smenjivali na svaka dva dana, njen zadatak je bio da spreči operaciju onima koji imaju temperaturu. Temperatura je merena tiho.
- Već imam pedeset dve, - progovori žena sa uzdahom, očigledno nastavljajući svoje misli naglas. - Stidljiva sam. Morate da čuvate svoje unuke. Da, i moj sin će doći iz vojske za šest meseci, a ja ću mu dati malu sestru ...
Sestra je sakupljala termometre.
- Ima nas četvoro. Svi su skrenuli pogled u ćošak. Žena je sedela s rukama na kolenima. - Dva starija brata i moja sestra i ja smo blizanci. Kako je moja majka ostala trudna sa nama, moj otac je odmah odlučio da ne rađa. Dvoje dece je bilo dovoljno, a život je težak. Majka je otišla u bolnicu. I svi su plakali i plakali. Bila je šteta. I nije rekla ocu. Naša majka ćuti. Pa sam plakala ceo dan. A uveče, bilo je leto, čuje – zove otac pod prozor. Majka je pogledala napolje, a on joj je rekao: "Spremi se, idemo kući." Tako smo rođeni moja sestra i ja.
Dugo sam ležao na krevetu, zureći u snežno beli plafon. Suze su mi ružno potekle u uši. Dolazilo je proleće, sunce je još bilo hladno. Ustao sam i, kao slučajno, otišao do prozora – dole, ispod prozora, na nataloženom sivom snegu, nije bilo nikoga... Udarila me je kao struja. Glava mi je postala slobodna. Vratila se do noćnog ormarića i pokupila svoje stvari.
- Sta si ti? – uplašeno je upitala mlada žena u žutoj spavaćici.
... Proleće me je čekalo napolju. Zastao sam, duboko udahnuo njen miris i ispunio je svu moju prazninu. Koliko je dobra. Sutra počinje Veliki post. Napravio sam korak i čuo radost kako treperi unutra, ispod mog srca...
Delite:
