„Gospode, daj mi suze i smrtni spomen...“ molimo se rečima Svetog Jovana Zlatoustog, čitajući večernje pravilo. Ali, u stvari, zašto morate stalno da se sećate predstojeće smrti? Da živimo preostale godine života u strahu i depresiji? Pravoslavni hrišćanin ima sasvim druge razloge za sećanje na smrt.
Ako je smrt litica, ništavilo, kraj postojanja, onda je to zaista zastrašujuće: uostalom, sve što nam je bilo drago, što nas je činilo srećnim, jednog dana će jednostavno prestati da postoji. Ali ako je to prelazak iz kratkog zemaljskog života u drugi, večni život, onda je smrt samo prelaz za koji treba da budete spremni. Ne u smislu pisanja testamenta i pripreme odeće za telo za kovčeg (mada je i ovo verovatno neophodna stvar). A poenta je da se tamo, iza linije, uzme tačno ono što se tamo može odneti. Po reči Gospodnjoj: „Ne skupljajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi provaljuju i kradu, nego skupljajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne uništava i gde lopovi ne provaljaj i ne kradi, jer gde je tvoje blago, tamo će biti i srce tvoje“ (Matej 6:19-21).
I vernici i ateisti dobro znaju da ništa materijalno odavde ne možete poneti sa sobom. O kakvom je blagu onda reč? Gospod govori o tim duhovnim osobinama, o onim veštinama koje je čovek za života mogao da stekne (ili, avaj, nije mogao). Kao što je sposobnost praštanja, sposobnost da se zadrži ljubazan odnos prema drugima, bez obzira na to kako su se ponašali u datoj situaciji. O spremnosti da priznamo svoje greške kada nam postanu očigledne. O rešenosti da se pomogne kada je nekome potrebno – i o mnogim drugim takvim. Upravo ove naše veštine, stečene ovde, u kratkom ovozemaljskom životu, ostaće sa nama tamo, preko crte – i nikuda neće otići. Zato morate svaki dan da se sećate smrti kako biste preostalo vreme svog života posvetili prikupljanju ovih blaga.
Ali ima i stvari drugačije vrste koje je bolje ostaviti ovde. To su ogorčenost prema ljudima, nepomirljivost sa nekim, nemogućnost da oprostimo onima koji su nam naneli bol ili tugu, ravnodušnost, zle namere prema bližnjima... Ako se ne pozabavimo svim ovim stvarima ovde, u budućem životu će služe kao balast za nas. Mnogo je svedočanstava o pojavljivanju mrtvih njihovim rođacima i najmilijima. Zanimljivo je da skoro niko od njih, pojavljujući se u svetu živih, ne traži od svojih rođaka da uslovnom Vasji oduzmu hiljadu rubalja koje mu duguje. Govori mrtvih obično se tiču sasvim drugih stvari. Zamoliti za oproštaj za njih, reći nekome da ga mnogo vole, preneti mu da su mu odavno oprostili i da se ne ljute... Ne ostavljati nerešene situacije ovde na zemlji takođe je veoma važno. A za ovo nam je, između ostalog, potrebna „smrtna uspomena“ za svaki dan.
Ne znamo kada će se naš život na zemlji završiti. Zato se za ovaj trenutak treba pripremiti danas – i svaki naredni dan. „Bdite, dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš“ (Matej 24:42) – čitamo u Svetom Jevanđelju. Neko mudar je rekao da svaki dan života treba da živimo kao da nam je poslednji na zemlji. Uostalom, jednog dana će tako i biti.
To, naravno, znači da treba da napustimo sve i sačekamo da nam smrt nastupi što pre. Ni u kom slučaju. Gospod nas je doveo na ovaj svet da bismo ovde nešto naučili i nešto dobro ostavili iza sebe. I samo On jedini zna kada će doći vreme da ga neko ostavi. Ali mi sami moramo da se brinemo o tome kako da dostojno izađemo pred Njega u dan i čas koji su nam određeni. Dela milosrđa, molitve, ispovedanja i pričešća Hristovim Tajnama – ako ih ne napustimo, onda već imamo, u ovoj ili onoj meri, „smrtno sećanje“, koje nas na sve to i podstiče.
Ne znamo kakav će tačno biti sud svakog od nas u drugom životu. Ali čak i gledajući živote ljudi ovde na zemlji, sasvim je očigledno da se degenerisana osoba i osoba koja teži duhovnom samousavršavanju različito vrednuju. Dakle, sećanje na smrt je veoma praktična stvar, koja nas svakodnevno podstiče da nešto učinimo i da se od nečega uzdržimo. „Posle smrti niko neće moći da isceli sećanjem na Boga bolest izazvanu grehom, jer ispovest ima moć na zemlji, ali u paklu nema“, piše sveti Grigorije Niski. Ne zbog straha, nego radi sopstvenog spasenja, ne zaboravimo ovo!
Ako je smrt litica, ništavilo, kraj postojanja, onda je to zaista zastrašujuće: uostalom, sve što nam je bilo drago, što nas je činilo srećnim, jednog dana će jednostavno prestati da postoji. Ali ako je to prelazak iz kratkog zemaljskog života u drugi, večni život, onda je smrt samo prelaz za koji treba da budete spremni. Ne u smislu pisanja testamenta i pripreme odeće za telo za kovčeg (mada je i ovo verovatno neophodna stvar). A poenta je da se tamo, iza linije, uzme tačno ono što se tamo može odneti. Po reči Gospodnjoj: „Ne skupljajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi provaljuju i kradu, nego skupljajte sebi blago na nebu, gde ni moljac ni rđa ne uništava i gde lopovi ne provaljaj i ne kradi, jer gde je tvoje blago, tamo će biti i srce tvoje“ (Matej 6:19-21).
I vernici i ateisti dobro znaju da ništa materijalno odavde ne možete poneti sa sobom. O kakvom je blagu onda reč? Gospod govori o tim duhovnim osobinama, o onim veštinama koje je čovek za života mogao da stekne (ili, avaj, nije mogao). Kao što je sposobnost praštanja, sposobnost da se zadrži ljubazan odnos prema drugima, bez obzira na to kako su se ponašali u datoj situaciji. O spremnosti da priznamo svoje greške kada nam postanu očigledne. O rešenosti da se pomogne kada je nekome potrebno – i o mnogim drugim takvim. Upravo ove naše veštine, stečene ovde, u kratkom ovozemaljskom životu, ostaće sa nama tamo, preko crte – i nikuda neće otići. Zato morate svaki dan da se sećate smrti kako biste preostalo vreme svog života posvetili prikupljanju ovih blaga.
Ali ima i stvari drugačije vrste koje je bolje ostaviti ovde. To su ogorčenost prema ljudima, nepomirljivost sa nekim, nemogućnost da oprostimo onima koji su nam naneli bol ili tugu, ravnodušnost, zle namere prema bližnjima... Ako se ne pozabavimo svim ovim stvarima ovde, u budućem životu će služe kao balast za nas. Mnogo je svedočanstava o pojavljivanju mrtvih njihovim rođacima i najmilijima. Zanimljivo je da skoro niko od njih, pojavljujući se u svetu živih, ne traži od svojih rođaka da uslovnom Vasji oduzmu hiljadu rubalja koje mu duguje. Govori mrtvih obično se tiču sasvim drugih stvari. Zamoliti za oproštaj za njih, reći nekome da ga mnogo vole, preneti mu da su mu odavno oprostili i da se ne ljute... Ne ostavljati nerešene situacije ovde na zemlji takođe je veoma važno. A za ovo nam je, između ostalog, potrebna „smrtna uspomena“ za svaki dan.
Ne znamo kada će se naš život na zemlji završiti. Zato se za ovaj trenutak treba pripremiti danas – i svaki naredni dan. „Bdite, dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš“ (Matej 24:42) – čitamo u Svetom Jevanđelju. Neko mudar je rekao da svaki dan života treba da živimo kao da nam je poslednji na zemlji. Uostalom, jednog dana će tako i biti.
To, naravno, znači da treba da napustimo sve i sačekamo da nam smrt nastupi što pre. Ni u kom slučaju. Gospod nas je doveo na ovaj svet da bismo ovde nešto naučili i nešto dobro ostavili iza sebe. I samo On jedini zna kada će doći vreme da ga neko ostavi. Ali mi sami moramo da se brinemo o tome kako da dostojno izađemo pred Njega u dan i čas koji su nam određeni. Dela milosrđa, molitve, ispovedanja i pričešća Hristovim Tajnama – ako ih ne napustimo, onda već imamo, u ovoj ili onoj meri, „smrtno sećanje“, koje nas na sve to i podstiče.
Ne znamo kakav će tačno biti sud svakog od nas u drugom životu. Ali čak i gledajući živote ljudi ovde na zemlji, sasvim je očigledno da se degenerisana osoba i osoba koja teži duhovnom samousavršavanju različito vrednuju. Dakle, sećanje na smrt je veoma praktična stvar, koja nas svakodnevno podstiče da nešto učinimo i da se od nečega uzdržimo. „Posle smrti niko neće moći da isceli sećanjem na Boga bolest izazvanu grehom, jer ispovest ima moć na zemlji, ali u paklu nema“, piše sveti Grigorije Niski. Ne zbog straha, nego radi sopstvenog spasenja, ne zaboravimo ovo!
Delite:
