Jedan čovek je išao ulicom i iznenada se prekrstio. Preklopljenim prstima desne ruke dodirnuo je čelo, zatim stomak, desno rame i na kraju levo. Zašto je to uradio? Možda je video hram Božiji, možda nešto drugo, a možda mu je samo nešto palo na pamet.
Znak krsta je telesni izraz privrženosti veri Hristovoj. To je ekvivalentno prizivanju Boga. Kada činimo znak krsta nad sobom? U hramu za bogosluženje, ulazak ili izlazak iz njega. Kada se i sami molimo – za vreme i posle nje. Kada nam treba pokroviteljstvo i zaštita odozgo. Kada u mislima tražimo od Boga nešto. Kada želimo da izbegnemo ono što nije od Gospoda.
Krstom osenjujemo stvari, njime blagosiljamo decu i bližnje, blagosiljamo ih. Ponekad se krstimo u potvrdu izgovorenih reči, da ih sagovornik ne bi propustio, svakako im pridaje značaj. Mnogo je slučajeva upotrebe krsnog znaka - ali, na ovaj ili onaj način, on deluje kao neka vrsta hrišćanske molitve: ponekad bez reči, ponekad praćena rečima, putem i izgovorena samim sobom.
Znak krsta je molitveni gest toliko duboko ukorenjen u svakodnevni život da je već teško zamisliti da ga nekada nije bilo. U izvesnom smislu, skoro da jeste. Prema istoričarima, ova tradicija je ukorenjena u starozavetnoj Crkvi, gde je mnogo pre Hristovog rođenja bilo uobičajeno da se prstom na čelu ispisuje Božje ime – tačnije, prvo i poslednje slovo jevrejskog alfabeta, alef i tav. Ovaj gest je označavao svu punoću, beskonačnost i svemoć Tvorca, čijoj volji se čovek predaje. Vremenom je ovaj gest postao jednostavniji: ostalo je samo jedno od dva slova, tav, čiji je veliki obris poput krsta. Hrišćani Svete zemlje iz prvog veka, od kojih su većina bili Jevreji, nastavili su da koriste ovaj molitveni gest.
Od Jerusalimske crkve, taj gest su pozajmili hrišćani iz reda drugih naroda koji nisu bili upoznati sa hebrejskim pismom. Prikazivali su krst sa prstom na čelu - instrument spasenja. Ova praksa se nastavila sve do četvrtog veka, kada se pojavio „široki” znak krsta kakav danas poznajemo. Dalje, promenjen je samo redosled kompozicije. U devetom veku, da bi se obnovili od jeretika monofizita, koji su u Hristu priznavali samo jednu prirodu, pravoslavni hrišćani su počeli da se krste sa dva prsta, u znak da u Hristu prepoznaju i Božansko i savršeno ljudsko.
Kasnije je dvoprst zamenjen troprstom kako bi se pravoslavni odvojili od ostalih jeretika – nestorijanaca. U Carigradskoj crkvi se takav znak širio od sredine KSIII veka. U Rusiji su kršteni sa dva prsta sve do crkvenih reformi sredine 17. veka – a zatim su prešli i na troprsta. Ali znak krsta, napravljen sa dva prsta, sačuvao se – kod staroveraca; smatra se ne manje pravoslavnim od tročlanog. Katolici se, pak, krste sa svih pet raširenih prstiju, odozgo nadole i s leva na desno, uz izgovaranje molitve: In nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti (U ime Oca i Sina i Svetoga Duha).Dakle, u različitim uzastopnim hrišćanskim crkvama, znak krsta se izvodi na malo različite načine, ali ima isto značenje.
Ponekad znak krsta čine i nevernici – ili vernici koji, po rečima Spasitelja, „ne znaju šta čine“ (Lk 23,34). Ko od nas nije video kako se čovek krsti, govoreći nešto poput: „Hvala Bogu, nije mu bilo lako!“ ili čak: „Gospod ga je uzeo, više neće dobiti“? Takav „krsni znak“ nije ništa drugo do direktno kršenje Treće zapovesti: „Ne izgovaraj uzalud imena Gospoda Boga svojega“ (Izl. 20, 7). Bezobzirni ljudi ili zaboravljaju ili ne znaju kraj ovog biblijskog stiha: „Jer Gospod neće ostaviti bez kazne onoga koji uzalud izgovara ime Njegovo“. Uzalud znači nepoštovanje, mešajući to sa svojim strastima i gresima. I, naravno, društvo sa hrišćanstvom nema ništa od ove navike.
Znak krsta je telesni izraz privrženosti veri Hristovoj. To je ekvivalentno prizivanju Boga. Kada činimo znak krsta nad sobom? U hramu za bogosluženje, ulazak ili izlazak iz njega. Kada se i sami molimo – za vreme i posle nje. Kada nam treba pokroviteljstvo i zaštita odozgo. Kada u mislima tražimo od Boga nešto. Kada želimo da izbegnemo ono što nije od Gospoda.
Krstom osenjujemo stvari, njime blagosiljamo decu i bližnje, blagosiljamo ih. Ponekad se krstimo u potvrdu izgovorenih reči, da ih sagovornik ne bi propustio, svakako im pridaje značaj. Mnogo je slučajeva upotrebe krsnog znaka - ali, na ovaj ili onaj način, on deluje kao neka vrsta hrišćanske molitve: ponekad bez reči, ponekad praćena rečima, putem i izgovorena samim sobom.
Znak krsta je molitveni gest toliko duboko ukorenjen u svakodnevni život da je već teško zamisliti da ga nekada nije bilo. U izvesnom smislu, skoro da jeste. Prema istoričarima, ova tradicija je ukorenjena u starozavetnoj Crkvi, gde je mnogo pre Hristovog rođenja bilo uobičajeno da se prstom na čelu ispisuje Božje ime – tačnije, prvo i poslednje slovo jevrejskog alfabeta, alef i tav. Ovaj gest je označavao svu punoću, beskonačnost i svemoć Tvorca, čijoj volji se čovek predaje. Vremenom je ovaj gest postao jednostavniji: ostalo je samo jedno od dva slova, tav, čiji je veliki obris poput krsta. Hrišćani Svete zemlje iz prvog veka, od kojih su većina bili Jevreji, nastavili su da koriste ovaj molitveni gest.
Od Jerusalimske crkve, taj gest su pozajmili hrišćani iz reda drugih naroda koji nisu bili upoznati sa hebrejskim pismom. Prikazivali su krst sa prstom na čelu - instrument spasenja. Ova praksa se nastavila sve do četvrtog veka, kada se pojavio „široki” znak krsta kakav danas poznajemo. Dalje, promenjen je samo redosled kompozicije. U devetom veku, da bi se obnovili od jeretika monofizita, koji su u Hristu priznavali samo jednu prirodu, pravoslavni hrišćani su počeli da se krste sa dva prsta, u znak da u Hristu prepoznaju i Božansko i savršeno ljudsko.
Kasnije je dvoprst zamenjen troprstom kako bi se pravoslavni odvojili od ostalih jeretika – nestorijanaca. U Carigradskoj crkvi se takav znak širio od sredine KSIII veka. U Rusiji su kršteni sa dva prsta sve do crkvenih reformi sredine 17. veka – a zatim su prešli i na troprsta. Ali znak krsta, napravljen sa dva prsta, sačuvao se – kod staroveraca; smatra se ne manje pravoslavnim od tročlanog. Katolici se, pak, krste sa svih pet raširenih prstiju, odozgo nadole i s leva na desno, uz izgovaranje molitve: In nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti (U ime Oca i Sina i Svetoga Duha).Dakle, u različitim uzastopnim hrišćanskim crkvama, znak krsta se izvodi na malo različite načine, ali ima isto značenje.
Ponekad znak krsta čine i nevernici – ili vernici koji, po rečima Spasitelja, „ne znaju šta čine“ (Lk 23,34). Ko od nas nije video kako se čovek krsti, govoreći nešto poput: „Hvala Bogu, nije mu bilo lako!“ ili čak: „Gospod ga je uzeo, više neće dobiti“? Takav „krsni znak“ nije ništa drugo do direktno kršenje Treće zapovesti: „Ne izgovaraj uzalud imena Gospoda Boga svojega“ (Izl. 20, 7). Bezobzirni ljudi ili zaboravljaju ili ne znaju kraj ovog biblijskog stiha: „Jer Gospod neće ostaviti bez kazne onoga koji uzalud izgovara ime Njegovo“. Uzalud znači nepoštovanje, mešajući to sa svojim strastima i gresima. I, naravno, društvo sa hrišćanstvom nema ništa od ove navike.
Delite:
