U svakodnevnom govoru ljudi stalno se čuju reči „hvala“ i „hvala“. Međutim, ne retko se iza njih nađe iskreno osećanje zahvalnosti – obično je to samo oblik učtivosti prihvaćen u društvu. Komunicirajući sa ljudima na kraćoj udaljenosti, začudi se koliko je njih nezadovoljnih životom, obeshrabrenih, osuđujućih, ravnodušno privučenih životom – drugim rečima, ispunjenih svime što je sušta suprotnost osećanju zahvalnosti.
Govoreći o nadolazećim poslednjim vremenima, apostol Pavle ukazuje na jedan njihov znak: „Ljudi će biti... ponosni... nezahvalni“ (2 Tim. 3, 2). Već danas je postalo norma da sve što čovek ima tretirati zdravo za gotovo, zaboravljajući da je mnogima uskraćeno i ono malo što imamo. Nije važno šta je to: da li je to dobro zdravlje, razumna deca, živi roditelji, ili čak samo hrana za svaki dan i krov nad glavom... Često, samo izgubivši nešto od navedenog, počinjemo da shvatamo svoju vrednost.
Zašto je zahvalnost toliko važna? Jer srdačna zahvalnost je jedan od oblika opštenja čoveka sa Bogom. U primitivnim društvima postoji praksa žrtvovanja, kada čovek prinosi Bogu prve plodove sopstvenog truda. Mi ne podnosimo takve žrtve; za hrišćane se zamenjuju zahvalnim sećanjem na Onoga Koji je Davalac svih blagoslova. Na kraju krajeva, naša zahvalnost je potrebna nama samima, a ne Bogu, jer se od nje naša srca ispunjavaju ljubavlju i smelošću da od Gospoda tražimo ono što nam treba u budućnosti. A kako će za budućnost početi da traži ko ne ume da zahvali za prošlost?“, pita se sveti Jovan Zlatousti.
U Jevanđelju po Luki postoji epizoda gde Gospod, pošto je izlečio desetoro bolesnika od gube, vidi da se samo jedan od njih, Samarjanin, vratio da zahvali za isceljenje. Spasitelj pita: „Zar se deset nije očistilo? gde je devet? kako se nisu vratili da daju slavu Bogu, osim ovog stranca? (Lk. 17, 17-18) – a zatim se okreće klečećem čoveku koji mu zahvaljuje: „Ustani, idi; vera tvoja spasi te“ (Lk. 17:19). Dakle, zahvalnost je direktno povezana ne samo sa ljubavlju, već i sa verom.
Ali zar nevernik nije sposoban da doživi osećaj zahvalnosti? Sposoban. Međutim, on, kako kažu, ne vidi šumu za drveće – tačnije, iza onoga ko mu je učinio dobro, ne vidi samog Darodavca dobra. Među crkvenim hrišćanima postoji stari običaj: nakon uspešnog završetka bilo kog važnog posla, pre svega, naručite službu zahvalnosti u hramu i sami se molite za to. Nije za džabe oci Crkve molitvu blagodarenja stavili iznad molitve moljenja. Pitajte kada dođe potreba, svi znamo kako. I da se vrati i zablagodari Bogu, kao taj iscelio Samarjanin – avaj, ne svi.
Veliki post se nastavlja, a u zadušne subote koje je ustanovila Crkva, molimo se za naše najmilije koji su završili svoj zemaljski put. Ali kako ih tačno pamtimo? Ako sa tugom, onda im samo otežavamo zagrobni život: hteli bi da nas ohrabre, uteše, ali ne mogu. Ako ih sa zahvalnošću pomenemo, sećajući se svega dobrog što su doneli u naše živote, onda sve činimo ispravno i u skladu sa zajedničkom crkvenom molitvom za upokojene.
Na kraju, recimo šta je, da tako kažem, najviši akrobatik u iskazivanju zahvalnosti. Reč je o sposobnosti čoveka da zablagodari Gospodu za ono što prima ne samo on, već i drugi. Evo šta o tome kaže već pomenuti sveti Jovan Zlatoust: na taj način ćemo moći da uništimo zavist, a afirmišemo ljubav i učinimo je iskrenijom. Nećete više moći da zavidite onima za koje blagodarite Gospodu... Takvo blagodarenje nas oslobađa od zemlje i preseljava nas na nebo i od ljudi čini anđele. Ove reči su izgovorene pre više od hiljadu i po godina - ali, možda, ni danas je nemoguće opisati kako osećanje zahvalnosti preobražava ljudsku dušu.
Govoreći o nadolazećim poslednjim vremenima, apostol Pavle ukazuje na jedan njihov znak: „Ljudi će biti... ponosni... nezahvalni“ (2 Tim. 3, 2). Već danas je postalo norma da sve što čovek ima tretirati zdravo za gotovo, zaboravljajući da je mnogima uskraćeno i ono malo što imamo. Nije važno šta je to: da li je to dobro zdravlje, razumna deca, živi roditelji, ili čak samo hrana za svaki dan i krov nad glavom... Često, samo izgubivši nešto od navedenog, počinjemo da shvatamo svoju vrednost.
Zašto je zahvalnost toliko važna? Jer srdačna zahvalnost je jedan od oblika opštenja čoveka sa Bogom. U primitivnim društvima postoji praksa žrtvovanja, kada čovek prinosi Bogu prve plodove sopstvenog truda. Mi ne podnosimo takve žrtve; za hrišćane se zamenjuju zahvalnim sećanjem na Onoga Koji je Davalac svih blagoslova. Na kraju krajeva, naša zahvalnost je potrebna nama samima, a ne Bogu, jer se od nje naša srca ispunjavaju ljubavlju i smelošću da od Gospoda tražimo ono što nam treba u budućnosti. A kako će za budućnost početi da traži ko ne ume da zahvali za prošlost?“, pita se sveti Jovan Zlatousti.
U Jevanđelju po Luki postoji epizoda gde Gospod, pošto je izlečio desetoro bolesnika od gube, vidi da se samo jedan od njih, Samarjanin, vratio da zahvali za isceljenje. Spasitelj pita: „Zar se deset nije očistilo? gde je devet? kako se nisu vratili da daju slavu Bogu, osim ovog stranca? (Lk. 17, 17-18) – a zatim se okreće klečećem čoveku koji mu zahvaljuje: „Ustani, idi; vera tvoja spasi te“ (Lk. 17:19). Dakle, zahvalnost je direktno povezana ne samo sa ljubavlju, već i sa verom.
Ali zar nevernik nije sposoban da doživi osećaj zahvalnosti? Sposoban. Međutim, on, kako kažu, ne vidi šumu za drveće – tačnije, iza onoga ko mu je učinio dobro, ne vidi samog Darodavca dobra. Među crkvenim hrišćanima postoji stari običaj: nakon uspešnog završetka bilo kog važnog posla, pre svega, naručite službu zahvalnosti u hramu i sami se molite za to. Nije za džabe oci Crkve molitvu blagodarenja stavili iznad molitve moljenja. Pitajte kada dođe potreba, svi znamo kako. I da se vrati i zablagodari Bogu, kao taj iscelio Samarjanin – avaj, ne svi.
Veliki post se nastavlja, a u zadušne subote koje je ustanovila Crkva, molimo se za naše najmilije koji su završili svoj zemaljski put. Ali kako ih tačno pamtimo? Ako sa tugom, onda im samo otežavamo zagrobni život: hteli bi da nas ohrabre, uteše, ali ne mogu. Ako ih sa zahvalnošću pomenemo, sećajući se svega dobrog što su doneli u naše živote, onda sve činimo ispravno i u skladu sa zajedničkom crkvenom molitvom za upokojene.
Na kraju, recimo šta je, da tako kažem, najviši akrobatik u iskazivanju zahvalnosti. Reč je o sposobnosti čoveka da zablagodari Gospodu za ono što prima ne samo on, već i drugi. Evo šta o tome kaže već pomenuti sveti Jovan Zlatoust: na taj način ćemo moći da uništimo zavist, a afirmišemo ljubav i učinimo je iskrenijom. Nećete više moći da zavidite onima za koje blagodarite Gospodu... Takvo blagodarenje nas oslobađa od zemlje i preseljava nas na nebo i od ljudi čini anđele. Ove reči su izgovorene pre više od hiljadu i po godina - ali, možda, ni danas je nemoguće opisati kako osećanje zahvalnosti preobražava ljudsku dušu.
Delite:
