Atos, ili na grčkom Agios Oros, „Sveta Gora“ je jedno od najvažnijih mesta na planeti za pravoslavne hodočasnike. Dvadeset muških manastira, koji se nalaze na poluostrvu koje strši u Egejsko more, čine neku vrstu autonomne monaške republike unutar Grčke – i istovremeno pod crkvenom jurisdikcijom Carigradske patrijaršije. Atos, sa manje od dve hiljade stanovnika, godišnje poseti oko deset hiljada hodočasnika. Među njima nema nijedne žene. Šta je bilo?
Da biste ovo razumeli, potrebno je da se obratite istoriji Svete Gore. Po Predanju, Presveta Bogorodica i apostol Jovan Bogoslov krenuli su na putovanje morem. Međutim, u oluji, brod je skrenuo sa kursa i pristao na obalu Svete Gore (otprilike gde se sada nalazi Iverski manastir). Lepota ovih mesta zadivila je Bogorodicu – i u molitvi je zamolila svog sina da na ovom mestu uredi jedno od Svojih zemaljskih baština. Molitva je bila uslišena: ni jedna žena posle Presvete Bogorodice više nije imala pravo da kroči na Svetu Goru. Kasnije, kada su na Atos počeli da se naseljavaju pustinjaci, pa čak i kasnije, kada su se na poluostrvu pojavile prve monaške zajednice, strogo se poštovala volja Carice Nebeske (a 1045. godine zapisana je u Atonskoj povelji). To se i danas posmatra. Na Svetoj Gori nema ne samo žena, već ni ženskih životinja. Iako to stvara neke neprijatnosti za monahe – posebno, umesto da sami dobijaju mleko i sir, oni moraju da se dovoze na poluostrvo sa „kopna“.
Žene nemaju pravo ni da se približe obali Atosa bliže od pola kilometra. Zabrana je upisana u zakon, a onima koji se usude da je prekrše preti kazna zatvora do dve godine... Da li sve to nekako ponižava žene? Naravno da ne. Upravo takav sporazum zemlje i Neba deluje na ovom mestu. Druga mesta imaju drugačije običaje. Na primer, u mnogim ženskim manastirima u Grčkoj muškarci (sa izuzetkom sveštenstva koji tamo služe) su zatvoreni – ali nikako zato što su muškarci loši, već zato što su tamo uspostavljena takva pravila.
Pošteno radi, treba napomenuti da je u istoriji bilo slučajeva kada je Avaton – zabrana da žene posećuju Atos – ipak prekršen. Godine 382. Placidija, ćerka vizantijskog cara Teodosija Velikog, prišla je Svetoj Gori - ali je čula glas koji joj je zapovedao da odmah napusti teritoriju. Godine 1347. srpski kralj Dušan i njegova žena Elena bežali su od kuge na Atosu. 1821. godine pet hiljada žena i dece sklonilo se na Svetu Goru od Turaka, koji su u krvi utopili narodnooslobodilački pokret Grka; isto se ponovilo 1854. posle ustanka Tsami Karatasua na Halkidikiju. Pominje se još nekoliko slučajeva, od kojih su neki potkrijepljeni istorijskim podacima, a neki nisu. Međutim, niko od njih, ne svi oni ne ukidaju i ne mogu ukinuti pravila koja su na snazi skoro dve hiljade godina.
A neki bi želeli da ga otkažu. Uprkos činjenici da je Grčka prilikom ulaska u Evropsku uniju posebno navela poštovanje Avatona kao jednog od uslova, evropski zvaničnici s vremena na vreme pokušavaju da ospore ovu tačku. Međutim, to nije lako učiniti, jer je teritorija Svete Gore formalno privatno vlasništvo dvadesetak manastira koji se nalaze na njoj. A ovo se ne može dozvoliti. Na kraju krajeva, sve dok se poštuje zavet Presvete Bogorodice, dok na Svetoj Gori odjekuje bratska molitva, poslednja vremena za čovečanstvo se još nisu približila.
Da biste ovo razumeli, potrebno je da se obratite istoriji Svete Gore. Po Predanju, Presveta Bogorodica i apostol Jovan Bogoslov krenuli su na putovanje morem. Međutim, u oluji, brod je skrenuo sa kursa i pristao na obalu Svete Gore (otprilike gde se sada nalazi Iverski manastir). Lepota ovih mesta zadivila je Bogorodicu – i u molitvi je zamolila svog sina da na ovom mestu uredi jedno od Svojih zemaljskih baština. Molitva je bila uslišena: ni jedna žena posle Presvete Bogorodice više nije imala pravo da kroči na Svetu Goru. Kasnije, kada su na Atos počeli da se naseljavaju pustinjaci, pa čak i kasnije, kada su se na poluostrvu pojavile prve monaške zajednice, strogo se poštovala volja Carice Nebeske (a 1045. godine zapisana je u Atonskoj povelji). To se i danas posmatra. Na Svetoj Gori nema ne samo žena, već ni ženskih životinja. Iako to stvara neke neprijatnosti za monahe – posebno, umesto da sami dobijaju mleko i sir, oni moraju da se dovoze na poluostrvo sa „kopna“.
Žene nemaju pravo ni da se približe obali Atosa bliže od pola kilometra. Zabrana je upisana u zakon, a onima koji se usude da je prekrše preti kazna zatvora do dve godine... Da li sve to nekako ponižava žene? Naravno da ne. Upravo takav sporazum zemlje i Neba deluje na ovom mestu. Druga mesta imaju drugačije običaje. Na primer, u mnogim ženskim manastirima u Grčkoj muškarci (sa izuzetkom sveštenstva koji tamo služe) su zatvoreni – ali nikako zato što su muškarci loši, već zato što su tamo uspostavljena takva pravila.
Pošteno radi, treba napomenuti da je u istoriji bilo slučajeva kada je Avaton – zabrana da žene posećuju Atos – ipak prekršen. Godine 382. Placidija, ćerka vizantijskog cara Teodosija Velikog, prišla je Svetoj Gori - ali je čula glas koji joj je zapovedao da odmah napusti teritoriju. Godine 1347. srpski kralj Dušan i njegova žena Elena bežali su od kuge na Atosu. 1821. godine pet hiljada žena i dece sklonilo se na Svetu Goru od Turaka, koji su u krvi utopili narodnooslobodilački pokret Grka; isto se ponovilo 1854. posle ustanka Tsami Karatasua na Halkidikiju. Pominje se još nekoliko slučajeva, od kojih su neki potkrijepljeni istorijskim podacima, a neki nisu. Međutim, niko od njih, ne svi oni ne ukidaju i ne mogu ukinuti pravila koja su na snazi skoro dve hiljade godina.
A neki bi želeli da ga otkažu. Uprkos činjenici da je Grčka prilikom ulaska u Evropsku uniju posebno navela poštovanje Avatona kao jednog od uslova, evropski zvaničnici s vremena na vreme pokušavaju da ospore ovu tačku. Međutim, to nije lako učiniti, jer je teritorija Svete Gore formalno privatno vlasništvo dvadesetak manastira koji se nalaze na njoj. A ovo se ne može dozvoliti. Na kraju krajeva, sve dok se poštuje zavet Presvete Bogorodice, dok na Svetoj Gori odjekuje bratska molitva, poslednja vremena za čovečanstvo se još nisu približila.
Delite:
