Verovatno je svaki sveštenik bar jednom morao da čuje pitanje: šta da radi ako nađete krst ili naprsnu ikonu? Na ulici, na plaži, u zatvorenom prostoru, okopavanju bašte... Mnoga verovanja su povezana sa otkrićem krsta – ali koliko ona odgovaraju istini?
„Ko nađe krst u zemlji, ući će u njega!“, kaže jedno od najčešćih sujeverja. I zašto bi odjednom? Ljudi imaju tendenciju da izgube i pronađu stvari. Ali neuki um, vođen strahovima ili strastima, gradi domišljate logičke lance: ako nađeš krst, uskoro ćeš biti sahranjen, ako nađeš novac, obogatićeš se itd. Na sreću, sve ovo je veoma daleko od istine.
Možda ovako Bog razgovara sa mnom, šalje mi poruku? misli čovek. Zaista, on šalje - ili bolje rečeno, pita, želi da zna kako ćemo se odnositi prema svetinji. Zaista, za hrišćanina je krst oruđe spasenja: raspet na njemu Hristos Gospod vaskrse. Hrišćanin nosi krst, čaj se i u svoje vreme ustaje iz mrtvih. Simbol krsta prati vernika ceo život - u hramu, kod kuće, na ulici. A na grobu je postavljen krst upravo kao simbol nade u predstojeće vaskrsenje čoveka, i ništa drugo. A za nevernika ili neznalicu krst je nešto što se vezuje isključivo za smrt i sahranu; vaskrsenje, spasenje – njemu neshvatljivi, potpuno apstraktni pojmovi. Otuda sujeverje.
Pa šta da radimo ako nađemo krst ili naprsnu ikonu sa Bogorodicom, anđelom čuvarom ili nekim od svetitelja? Hrišćanin ga ne može ostaviti na zemlji, da ga drugi gaze, makar i nenamerno. Najispravnije bi bilo podići svetinju i odneti je u hram: oni znaju kako se najbolje postupa sa njom. Krst će biti ponovo osvećen – ili, ako se pokvari i više nije pogodan za nošenje, biće sahranjen na neosvojivom mestu gde ljudi ne hodaju: tako nešto ima u svakoj parohiji.
Neki od ovih nalaza su od istorijske vrednosti i krase muzejske ekspozicije. Ali takođe ne vredi čuvati ili prodavati stari ili plemeniti metalni krst ili škapular: to je ipak tuđa stvar koja ne pripada nama. Generalno, sa takvim nalazima često se pojavljuju mnoge nijanse, u vezi sa kojima je najbolje konsultovati se sa svojim ispovednikom, a u njegovom odsustvu sa bilo kojim pravoslavnim sveštenikom. Dešava se da sveštenici blagosiljaju nošenje pronađenih krstova.
Još jedno uobičajeno sujeverje vezano je za činjenicu da, stavljajući pronađeni krst, osoba navodno preuzima tuđu sudbinu i sa njom ide kroz život. Naročito to ljudima pada na pamet kada otkriju krstove ili ikone, koje najverovatnije pripadaju njihovim već preminulim rođacima. Suprotno poznatom pogrešnom shvatanju, takav krst možete nositi. Ali prvo ga svakako morate posvetiti u hramu. Međutim, nikako da bi se oslobodili izmišljenog uticaja nečijih grehova na sopstvenu sudbinu. Ali zato što nam poreklo tako nešto nije pouzdano poznato.
Da li je krst kupljen u crkvi, poklonjen, kupljen u prodavnici kao nakit? Često nema ko da pita za to. I bilo bi lepo znati – jer zavisi. da li ćemo na prsima nositi svetinju – ili samo beskorisnu, iako lepu stvar. Dakle, treba uzeti takav krst i doći sa njim u hram. Sveštenik će uzeti krst, ući u oltar i sačiniti nad njim posebnu molitvu, koju čita samo sveštenstvo, za osvećenje „ovog znaka krsta“. Posle toga, krst se može bezbedno nositi. Ikone, minijaturne amajlije koje prikazuju svece, kao i druge ikone, osveštavaju se na molitvama koje se redovno služe u svakoj crkvi.
V. Sergienko
„Ko nađe krst u zemlji, ući će u njega!“, kaže jedno od najčešćih sujeverja. I zašto bi odjednom? Ljudi imaju tendenciju da izgube i pronađu stvari. Ali neuki um, vođen strahovima ili strastima, gradi domišljate logičke lance: ako nađeš krst, uskoro ćeš biti sahranjen, ako nađeš novac, obogatićeš se itd. Na sreću, sve ovo je veoma daleko od istine.
Možda ovako Bog razgovara sa mnom, šalje mi poruku? misli čovek. Zaista, on šalje - ili bolje rečeno, pita, želi da zna kako ćemo se odnositi prema svetinji. Zaista, za hrišćanina je krst oruđe spasenja: raspet na njemu Hristos Gospod vaskrse. Hrišćanin nosi krst, čaj se i u svoje vreme ustaje iz mrtvih. Simbol krsta prati vernika ceo život - u hramu, kod kuće, na ulici. A na grobu je postavljen krst upravo kao simbol nade u predstojeće vaskrsenje čoveka, i ništa drugo. A za nevernika ili neznalicu krst je nešto što se vezuje isključivo za smrt i sahranu; vaskrsenje, spasenje – njemu neshvatljivi, potpuno apstraktni pojmovi. Otuda sujeverje.
Pa šta da radimo ako nađemo krst ili naprsnu ikonu sa Bogorodicom, anđelom čuvarom ili nekim od svetitelja? Hrišćanin ga ne može ostaviti na zemlji, da ga drugi gaze, makar i nenamerno. Najispravnije bi bilo podići svetinju i odneti je u hram: oni znaju kako se najbolje postupa sa njom. Krst će biti ponovo osvećen – ili, ako se pokvari i više nije pogodan za nošenje, biće sahranjen na neosvojivom mestu gde ljudi ne hodaju: tako nešto ima u svakoj parohiji.
Neki od ovih nalaza su od istorijske vrednosti i krase muzejske ekspozicije. Ali takođe ne vredi čuvati ili prodavati stari ili plemeniti metalni krst ili škapular: to je ipak tuđa stvar koja ne pripada nama. Generalno, sa takvim nalazima često se pojavljuju mnoge nijanse, u vezi sa kojima je najbolje konsultovati se sa svojim ispovednikom, a u njegovom odsustvu sa bilo kojim pravoslavnim sveštenikom. Dešava se da sveštenici blagosiljaju nošenje pronađenih krstova.
Još jedno uobičajeno sujeverje vezano je za činjenicu da, stavljajući pronađeni krst, osoba navodno preuzima tuđu sudbinu i sa njom ide kroz život. Naročito to ljudima pada na pamet kada otkriju krstove ili ikone, koje najverovatnije pripadaju njihovim već preminulim rođacima. Suprotno poznatom pogrešnom shvatanju, takav krst možete nositi. Ali prvo ga svakako morate posvetiti u hramu. Međutim, nikako da bi se oslobodili izmišljenog uticaja nečijih grehova na sopstvenu sudbinu. Ali zato što nam poreklo tako nešto nije pouzdano poznato.
Da li je krst kupljen u crkvi, poklonjen, kupljen u prodavnici kao nakit? Često nema ko da pita za to. I bilo bi lepo znati – jer zavisi. da li ćemo na prsima nositi svetinju – ili samo beskorisnu, iako lepu stvar. Dakle, treba uzeti takav krst i doći sa njim u hram. Sveštenik će uzeti krst, ući u oltar i sačiniti nad njim posebnu molitvu, koju čita samo sveštenstvo, za osvećenje „ovog znaka krsta“. Posle toga, krst se može bezbedno nositi. Ikone, minijaturne amajlije koje prikazuju svece, kao i druge ikone, osveštavaju se na molitvama koje se redovno služe u svakoj crkvi.
V. Sergienko
Delite:
