Starešinstvo je neverovatan fenomen Pravoslavne Crkve. I u najmračnijim vremenima za vernike bilo je podvižnika koji su svojom molitvom, razgovorom, savetom, ili pronicljivom rečju ukrepljivali stado, davali ljudima nadu u promene i nisu dozvolili da ljubav bledi u njihovim srcima. Danas ima takvih duhonosnih otaca. Najčešće su to iskusni monasi, ređe – sveštenici koji su mudrili višedecenijsko služenje, a u veoma izuzetnim slučajevima – mirjani. Njihova imena su, po pravilu, poznata vernicima širom zemlje i daleko van njenih granica – stoga ih ovde nećemo ponovo imenovati. Traže sastanke sa starešinama, pišu im pisma; eparhijska poklonička odeljenja, kada najavljuju putovanja u određeni manastir, svakako ih pominju. Ali da li je svima zaista potreban sastanak sa starešinom?
Starešinstvo je nastalo u manastirskim manastirima, gde su iskusni monasi pristajali da budu duhovni mentori bratiji – ili određenim monasima. A danas se većina staraca nalazi u manastirima, gde, međutim, možda nemaju nikakvu zvaničnu funkciju, već služe kao obični jeromonasi. Samo Gospod, iz poznatih razloga, takve ljude obeležava posebnim darovima – rasuđivanjem, isceliteljskom molitvom, pronicljivošću, egzorcizmom. Stoga i ne čudi što se slava starijih širi tako uveliko – i to sasvim suprotno njihovim željama... Ljudima koji su opterećeni bolešću ili neizvesnošću u pogledu sudbine svojih najmilijih mogu se razumeti: potrebna im je pomoć. Međutim, hiljade drugih takođe traže sastanke sa starešinama – a njihovi razlozi za to su veoma različiti.
Mnogi ljudi odlaze kod starešine po blagoslov za najprozaičnije stvari – poput venčanja, prodaje stana, preseljenja u drugi grad. Ali zar za ovo nije dovoljan blagoslov ispovednika – paroha? Ne, ako ih starac blagoslovi, misle oni, onda će sigurno sve proći na najbolji mogući način! Ako dođe do njihovog susreta sa starešinom, treba da budu spremni da čuju nešto zbog čega nisu baš došli. Moj prijatelj, koji je došao kod starca u jedan od manastira centralne Rusije, posle dugog čekanja, sreo je ovog istog starca i prišao za blagoslov, spremajući se da postavi pitanje. A u odgovoru je čuo: „Zašto si došao ovde? Prvo se oženi sa ženom, pa ćeš jahati po manastirima. Morao sam da se vratim kući - da ispunim ono što je starešina istakao ...
Često su oni koji dolaze kod starešina vođeni generalno urođenim verovanjem u čuda. Voleo bih da čujem, ako ne proročanstvo, onda bar predviđanje o sopstvenoj budućnosti, o sudbini rođaka i prijatelja... Međutim, pravoslavlje se ne zasniva na čudima, već na božanskoj ljubavi i čvrstoj veri. Gospod je rekao apostolu Tomi: „Poverovao si jer si Me video; blaženi koji ne videše i poverovaše“ (Jn. 20:29). Zar je zaista toliko malo vere u Boga u nama da je treba sve vreme podgrevati posetama starijih?
Često ljudi koji ne idu u crkvu mešaju starešine sa medijskim sveštenicima. U eri Interneta pojavila se čitava plejada sveštenika, vodećih video blogova, koji imaju desetine, pa čak i stotine hiljada pretplatnika. Takvi sveštenici, po pravilu, snimaju video zapise o najaktuelnijim temama, divno iznose i ubedljivo argumentuju svoj stav. Njihova uloga se ne može preceniti: pomažu tolikom broju ljudi da pronađu put do hrama. Međutim, njihova aktivnost nema nikakve veze sa starešinstvom kao takvim: ono što oni rade je pre misionarska delatnost. Međutim, mnogi njihovi pretplatnici im šalju e-poštu, pokušavaju da dobiju brojeve telefona i traže da ih upoznaju. Pitanje je zašto? Tako da, ipak, dobivši odgovor, da u krugu prijatelja i poznanika kažem: „Pitao sam oca Aleksandra, a on mi je odgovorio...“. Ovo nije ništa drugo do sujeta. Ako se te duhovne snage koje je čovek potrošio tražeći odgovor od slavnog sveštenika usmeri na molitvu i stvaralački rad na dobrobit drugih, može se dobiti impresivan rezultat!
Što se tiče susreta sa starešinama i njegove neophodnosti, na kraju treba napomenuti sledeće. Često čovek, dok se nalazi unutar problema, nema priliku da ga sagleda spolja: on mu se čini jedinstvenim u svojoj nerešivosti. Istovremeno, kako je primetio jedan od podvižnika pravoslavlja 20. veka, život je jednostavan, a situacija kroz koje ljudi prolaze nema toliko. Ako čovek ima ispovednika – sveštenika sa kojim se redovno ispoveda i pričešćuje – često je dovoljan iskren razgovor sa njim da vidi izlaz odatle, koji je još juče izgledao kao ćorsokak. I, možda, neće biti potrebni nikakvi izleti kod starešina: mnogo je bolje jednostavno otići na hodočašće i od srca zahvaliti Bogu što je juče, koje je izgledalo kao težak teret, tako lako palo sa našeg ramena.
V. Sergienko
Starešinstvo je nastalo u manastirskim manastirima, gde su iskusni monasi pristajali da budu duhovni mentori bratiji – ili određenim monasima. A danas se većina staraca nalazi u manastirima, gde, međutim, možda nemaju nikakvu zvaničnu funkciju, već služe kao obični jeromonasi. Samo Gospod, iz poznatih razloga, takve ljude obeležava posebnim darovima – rasuđivanjem, isceliteljskom molitvom, pronicljivošću, egzorcizmom. Stoga i ne čudi što se slava starijih širi tako uveliko – i to sasvim suprotno njihovim željama... Ljudima koji su opterećeni bolešću ili neizvesnošću u pogledu sudbine svojih najmilijih mogu se razumeti: potrebna im je pomoć. Međutim, hiljade drugih takođe traže sastanke sa starešinama – a njihovi razlozi za to su veoma različiti.
Mnogi ljudi odlaze kod starešine po blagoslov za najprozaičnije stvari – poput venčanja, prodaje stana, preseljenja u drugi grad. Ali zar za ovo nije dovoljan blagoslov ispovednika – paroha? Ne, ako ih starac blagoslovi, misle oni, onda će sigurno sve proći na najbolji mogući način! Ako dođe do njihovog susreta sa starešinom, treba da budu spremni da čuju nešto zbog čega nisu baš došli. Moj prijatelj, koji je došao kod starca u jedan od manastira centralne Rusije, posle dugog čekanja, sreo je ovog istog starca i prišao za blagoslov, spremajući se da postavi pitanje. A u odgovoru je čuo: „Zašto si došao ovde? Prvo se oženi sa ženom, pa ćeš jahati po manastirima. Morao sam da se vratim kući - da ispunim ono što je starešina istakao ...
Često su oni koji dolaze kod starešina vođeni generalno urođenim verovanjem u čuda. Voleo bih da čujem, ako ne proročanstvo, onda bar predviđanje o sopstvenoj budućnosti, o sudbini rođaka i prijatelja... Međutim, pravoslavlje se ne zasniva na čudima, već na božanskoj ljubavi i čvrstoj veri. Gospod je rekao apostolu Tomi: „Poverovao si jer si Me video; blaženi koji ne videše i poverovaše“ (Jn. 20:29). Zar je zaista toliko malo vere u Boga u nama da je treba sve vreme podgrevati posetama starijih?
Često ljudi koji ne idu u crkvu mešaju starešine sa medijskim sveštenicima. U eri Interneta pojavila se čitava plejada sveštenika, vodećih video blogova, koji imaju desetine, pa čak i stotine hiljada pretplatnika. Takvi sveštenici, po pravilu, snimaju video zapise o najaktuelnijim temama, divno iznose i ubedljivo argumentuju svoj stav. Njihova uloga se ne može preceniti: pomažu tolikom broju ljudi da pronađu put do hrama. Međutim, njihova aktivnost nema nikakve veze sa starešinstvom kao takvim: ono što oni rade je pre misionarska delatnost. Međutim, mnogi njihovi pretplatnici im šalju e-poštu, pokušavaju da dobiju brojeve telefona i traže da ih upoznaju. Pitanje je zašto? Tako da, ipak, dobivši odgovor, da u krugu prijatelja i poznanika kažem: „Pitao sam oca Aleksandra, a on mi je odgovorio...“. Ovo nije ništa drugo do sujeta. Ako se te duhovne snage koje je čovek potrošio tražeći odgovor od slavnog sveštenika usmeri na molitvu i stvaralački rad na dobrobit drugih, može se dobiti impresivan rezultat!
Što se tiče susreta sa starešinama i njegove neophodnosti, na kraju treba napomenuti sledeće. Često čovek, dok se nalazi unutar problema, nema priliku da ga sagleda spolja: on mu se čini jedinstvenim u svojoj nerešivosti. Istovremeno, kako je primetio jedan od podvižnika pravoslavlja 20. veka, život je jednostavan, a situacija kroz koje ljudi prolaze nema toliko. Ako čovek ima ispovednika – sveštenika sa kojim se redovno ispoveda i pričešćuje – često je dovoljan iskren razgovor sa njim da vidi izlaz odatle, koji je još juče izgledao kao ćorsokak. I, možda, neće biti potrebni nikakvi izleti kod starešina: mnogo je bolje jednostavno otići na hodočašće i od srca zahvaliti Bogu što je juče, koje je izgledalo kao težak teret, tako lako palo sa našeg ramena.
V. Sergienko
Delite:
