Dešava se kada se razgovor okrene nekom zajedničkom poznaniku, bolesnom ili nesrećnom, nehotice se zadrhtite kada od sagovornika čujete reči poput „Bog ga kaznio“. Povezanost bolesti i tuga sa postupcima i karakternim osobinama čoveka (ili čak članova iste porodice) primećuje se odavno – ali da li je uvek sve tako jednostavno kako nam se čini?
U Svetom jevanđelju Jovana Bogoslova postoji scena gde apostoli pitaju Božanskog Učitelja o čoveku koji se rodio slepim: šta je uzrok njegove bolesti? ko je sagrešio, on ili njegovi roditelji? Na šta Spasitelj, pre nego što je iscelio nesrećnika, odgovara: „Ni on ni roditelji njegovi sagrešiše, nego da se na njemu jave dela Božija“ (Jn. 9, 3). Dakle, uzroci bolesti ili nesreće u hrišćanskom shvatanju mogu biti veoma različiti – Bog ih sigurno zna, sam stradalnik može da ih shvati, ali su obično skriveni od većine ljudi.
Postoje i nasledne bolesti koje se ponavljaju u porodici iz generacije u generaciju (bilo po jednoj ili isključivo po muškoj liniji - ovde ima puno opcija). I ponavljaju se životne okolnosti, kada se, na primer, deda, otac i sin, svako u svoje vreme, nađu u zatvoru. Može biti veoma teško to ne primetiti i ne povezati sa karakternim osobinama članova iste porodice: čini se da uzrok i posledica u takvim slučajevima leže jednostavno na površini. Ali da li je pravedno ako čovek pati za grehe svojih predaka? Ovo nije sasvim tačno. On pati ako iskrivljeni pogled na svet očeva i dedova, majki i baka postane deo njegovog pogleda na svet. O tome kaže starozavetni prorok Jezekilj: „I dođe mi reč Gospodnja: zašto koristiš ovu poslovicu u zemlji Izrailjskoj govoreći: „Očevi su jeli kiselo grožđe, a deci su zubi na ivici ”? Ja živim! kaže Gospod Bog, „neće ubuduće govoriti ovu poslovicu u Izrailju... Sin neće snositi krivicu oca, a otac neće snositi krivicu sina, pravda pravednika ostaje sa njega, i bezakonje bezakonika s njim ostaje“ (Jezek. 18:1-3, 20). Istina, ponekad je izuzetno teško realizovati, kako kažu psiholozi, negativan scenario i prevazići ga: na kraju krajeva, moć roditeljskog primera je veoma velika.
Čoveku se mogu dopustiti bolest i tuga u vezi sa njegovim posebnim pozivom. Najjasniji primer ove vrste je sudbina pravedne Matrone Moskovske, čiju je uspomenu Crkva obeležila sasvim nedavno, 8. marta. Rođena slepa, a u mladosti je izgubila sposobnost hodanja, pretrpela progon od bezbožnih vlasti, ovu neverovatnu svetiteljku je Gospod obeležio darovima da vidi budućnost i isceljuje ljude. Sa stanovišta mirjana, bila je nesrećni invalid, danju je primala do četrdeset ljudi, a noću provodila vreme u molitvi. I, što je možda još važnije od isceljenja i saveta koji menjaju život, blažena Matrona je pomogla hiljadama ljudi da sačuvaju veru u doba kada je odricanje od Boga postalo gotovo sveopšte.
Bolest i tuga se mogu poslati čoveku kao opomena od dela koja su pogubna za njegovu dušu, kao neka vrsta blokade same njihove mogućnosti. Osoba koja je spremna na sve, pa i na teške zločine, da bi zadovoljila svoje želje, često završi u zatvoru zbog nekog lakšeg prekršaja. Izgubivši nakratko slobodu, dobija priliku da preispita svoj odnos prema bližnjima i sopstvenom životu – a da li će ovo vreme iskoristiti kao šansu zavisi isključivo od njega.
Patrističke knjige više puta opisuju situaciju u kojoj bolest ili neka vrsta prisilnog ograničenja, takoreći, sprečava veliki greh. Tipičan primer: čovek već dugi niz godina pije gorko. Rođaci su ga molili, putovali po manastirima i svetim mestima, naručivali molitve za zdravlje – i on je prestao da pije. Pritom, radi oporavka, nije udario prstom o prst, a kada je prestao da pije, nije osetio ni najmanju zahvalnost. Prošlo je dosta vremena - i takva žestoka škrtost se manifestovala u čoveku da su sada od njega patili ne samo rođaci, već i poznanici, i kolege, i uopšte skoro svi sa kojima je na neki način bio u kontaktu.
Najzad, bolesti i „slučajne“ (pod navodnicima, jer, naravno, nema) neprijatne situacije mogu da nas posete tako da iznutra zastanemo, shvatimo svoj život i shvatimo šta u njemu treba promeniti. Učiniti to na bilo koji drugi način u mahnitom tempu kojim postoji savremeni svet često je jednostavno nemoguće za mnoge od nas.
Dakle, nema sumnje da postoji veza između bolesti, tuge i greha. Ali to je mnogo komplikovanije nego što se čini na prvi pogled. Možemo ga razumeti samo u delu koji se tiče nas lično – i, štaviše, samo sa pažnjom i iskustvom kontemplativnog života. Što se tiče drugih ljudi, čak i onih najbližih, nemojmo žuriti sa suđenjem. Uostalom, čak i u našim srcima, bacajući izgrebanu dečiju ruku: „Vidiš, Bog te kaznio!“, nismo samo pokazujemo neznanje – ali i direktno kršimo Treću zapovest („Ne izgovaraj uzalud imena Gospoda Boga tvoga.“ Izl. 5, 11), prizivajući Tvorca da svedoči našu razdraženost, likovanje, neumerenost rečima.
U Svetom jevanđelju Jovana Bogoslova postoji scena gde apostoli pitaju Božanskog Učitelja o čoveku koji se rodio slepim: šta je uzrok njegove bolesti? ko je sagrešio, on ili njegovi roditelji? Na šta Spasitelj, pre nego što je iscelio nesrećnika, odgovara: „Ni on ni roditelji njegovi sagrešiše, nego da se na njemu jave dela Božija“ (Jn. 9, 3). Dakle, uzroci bolesti ili nesreće u hrišćanskom shvatanju mogu biti veoma različiti – Bog ih sigurno zna, sam stradalnik može da ih shvati, ali su obično skriveni od većine ljudi.
Postoje i nasledne bolesti koje se ponavljaju u porodici iz generacije u generaciju (bilo po jednoj ili isključivo po muškoj liniji - ovde ima puno opcija). I ponavljaju se životne okolnosti, kada se, na primer, deda, otac i sin, svako u svoje vreme, nađu u zatvoru. Može biti veoma teško to ne primetiti i ne povezati sa karakternim osobinama članova iste porodice: čini se da uzrok i posledica u takvim slučajevima leže jednostavno na površini. Ali da li je pravedno ako čovek pati za grehe svojih predaka? Ovo nije sasvim tačno. On pati ako iskrivljeni pogled na svet očeva i dedova, majki i baka postane deo njegovog pogleda na svet. O tome kaže starozavetni prorok Jezekilj: „I dođe mi reč Gospodnja: zašto koristiš ovu poslovicu u zemlji Izrailjskoj govoreći: „Očevi su jeli kiselo grožđe, a deci su zubi na ivici ”? Ja živim! kaže Gospod Bog, „neće ubuduće govoriti ovu poslovicu u Izrailju... Sin neće snositi krivicu oca, a otac neće snositi krivicu sina, pravda pravednika ostaje sa njega, i bezakonje bezakonika s njim ostaje“ (Jezek. 18:1-3, 20). Istina, ponekad je izuzetno teško realizovati, kako kažu psiholozi, negativan scenario i prevazići ga: na kraju krajeva, moć roditeljskog primera je veoma velika.
Čoveku se mogu dopustiti bolest i tuga u vezi sa njegovim posebnim pozivom. Najjasniji primer ove vrste je sudbina pravedne Matrone Moskovske, čiju je uspomenu Crkva obeležila sasvim nedavno, 8. marta. Rođena slepa, a u mladosti je izgubila sposobnost hodanja, pretrpela progon od bezbožnih vlasti, ovu neverovatnu svetiteljku je Gospod obeležio darovima da vidi budućnost i isceljuje ljude. Sa stanovišta mirjana, bila je nesrećni invalid, danju je primala do četrdeset ljudi, a noću provodila vreme u molitvi. I, što je možda još važnije od isceljenja i saveta koji menjaju život, blažena Matrona je pomogla hiljadama ljudi da sačuvaju veru u doba kada je odricanje od Boga postalo gotovo sveopšte.
Bolest i tuga se mogu poslati čoveku kao opomena od dela koja su pogubna za njegovu dušu, kao neka vrsta blokade same njihove mogućnosti. Osoba koja je spremna na sve, pa i na teške zločine, da bi zadovoljila svoje želje, često završi u zatvoru zbog nekog lakšeg prekršaja. Izgubivši nakratko slobodu, dobija priliku da preispita svoj odnos prema bližnjima i sopstvenom životu – a da li će ovo vreme iskoristiti kao šansu zavisi isključivo od njega.
Patrističke knjige više puta opisuju situaciju u kojoj bolest ili neka vrsta prisilnog ograničenja, takoreći, sprečava veliki greh. Tipičan primer: čovek već dugi niz godina pije gorko. Rođaci su ga molili, putovali po manastirima i svetim mestima, naručivali molitve za zdravlje – i on je prestao da pije. Pritom, radi oporavka, nije udario prstom o prst, a kada je prestao da pije, nije osetio ni najmanju zahvalnost. Prošlo je dosta vremena - i takva žestoka škrtost se manifestovala u čoveku da su sada od njega patili ne samo rođaci, već i poznanici, i kolege, i uopšte skoro svi sa kojima je na neki način bio u kontaktu.
Najzad, bolesti i „slučajne“ (pod navodnicima, jer, naravno, nema) neprijatne situacije mogu da nas posete tako da iznutra zastanemo, shvatimo svoj život i shvatimo šta u njemu treba promeniti. Učiniti to na bilo koji drugi način u mahnitom tempu kojim postoji savremeni svet često je jednostavno nemoguće za mnoge od nas.
Dakle, nema sumnje da postoji veza između bolesti, tuge i greha. Ali to je mnogo komplikovanije nego što se čini na prvi pogled. Možemo ga razumeti samo u delu koji se tiče nas lično – i, štaviše, samo sa pažnjom i iskustvom kontemplativnog života. Što se tiče drugih ljudi, čak i onih najbližih, nemojmo žuriti sa suđenjem. Uostalom, čak i u našim srcima, bacajući izgrebanu dečiju ruku: „Vidiš, Bog te kaznio!“, nismo samo pokazujemo neznanje – ali i direktno kršimo Treću zapovest („Ne izgovaraj uzalud imena Gospoda Boga tvoga.“ Izl. 5, 11), prizivajući Tvorca da svedoči našu razdraženost, likovanje, neumerenost rečima.
Delite:
