Činilo bi se: šta je uopšte pitanje? U bilo kom pravoslavnom kalendaru je naznačeno: 15. februar - Vavedenje Gospodnje. Međutim, nije sve tako jednostavno. Svaki crkvenjak zna da se na današnji dan sveštenstvo u crkvama oblači u plavo, Bogorodičinu boju – a tokom čitanja kanona može se čuti ponavljanje: „Presveta Bogorodice, spasi nas“.
Konačno, u godinama kada svećnica pada u ponedeljak prve nedelje Velikog posta, ovaj praznik se sa 15. februara pomera na 14. februar! Možete li zamisliti sličan prenos u slučaju drugih velikih gospodskih praznika – recimo, Rođenja Hristovog ili Bogojavljenja?
Da bismo odgovorili na teško, kako se pokazalo, pitanje da li ovaj praznik pripada Gospodaru ili Bogorodici, podsetimo se jevanđelskog konteksta Vavedenja. Kako pripoveda Jevanđelje po Luki, Simeon, jedan od sedamdeset dva tumača (prevodioca Starog zaveta sa jevrejskog na grčki), delovao je netačno u frazi u svitku knjige proroka Isaije: „Evo Bogorodice u materica će primiti i roditi Sina“. Nezamislivo je da devica rađa – pomisli Simeon – i reši da umesto reči „deva“ upotrebi reč „žena“. Upravo u tom trenutku prevodiocu se javi anđeo – poslanik Božiji; zabranio je menjanje reči i obećao da će Simeon doživeti dan kada će mu biti jasan smisao onoga što je rekao prorok.
Prolazile su godine, prolazile decenije, prolazili vekovi. Jerusalimci su začuđeno gledali kako Simeon navršava tri stotine godina – ali smrt ga nije pratila. I tada je jednog dana starac Simeon, po promislu Božijem, završio u Hramu – baš na dan kada su tamo došli Josif Obručnik i Presveta Bogorodica sa detetom, da bi, po jevrejskom zakonu, prineli propisanu žrtvu očišćenja u četrdeseti dan po rođenju prvenca. Kada ih je starac ugledao, Gospod mu je u trenu otkrio sve – i tajnu Prečiste, i ispunjenje proročanstva o dolasku Mesije, i da je vreme njegovog, Simeona, zemaljskog života bilo konačno doći do kraja. Uzimajući Dete u naručje, Simeon reče: „Sada otpusti slugu Tvoga, Gospode, po reči Tvojoj, u miru, jer videše oči moje spasenje Tvoje, koje si pripremio pred licem svih naroda, svetlost na prosvetljenje. neznabošcima i slavu naroda Tvoga Izrailja“ (Lk 2,29-32). Simeon reče devici koja je začeta od Duha Svetoga i koja je rodila Spasitelja sveta: „Evo, zbog Njega će se svađati među ljudima: jedni će se spasti, a drugi će propasti. A tebi će samome oružje probiti dušu, da se otkriju misli mnogih srca“ (Lk. 2, 34-35).
Ovu scenu je videla i 84-godišnja udovica Ana, ćerka Fanuilova, koja je živela pri Hramu i služila Bogu postom i molitvom. Poklonila se Mladencu i Njegovoj Majci i izašla iz Hrama da svojim sugrađanima prenese radosnu vest o susretu sa rođenim Mesijom, čiji su dolazak na svet čekale mnoge generacije vernika starozavetne Crkve. Upravo tog dana u Jerusalimskom hramu došlo je do simboličnog susreta dva zaveta – Starog i Novog. Zato se ovaj dvanaesti (jedan od dvanaest najvećih osim Vaskrsa) praznik zove Vavedenje (susret).
Dakle, jevanđelska pripovest o ovom danu odvija se prvenstveno oko četrdesetodnevnog Bogomladenca Hrista. Stoga se Prezentacija i dalje odnosi na majstorske praznike. Ali nije uvek bilo tako: u prvim vekovima hrišćanstva vernici su na današnji dan počastili Bogorodicu: na to podseća boja odežde sveštenstva i pripeva kanona. Stoga se ne mogu smatrati pogrešnim ni oni koji veruju da je ovaj praznik Bogorodica.
Zapadna crkva je unela priličnu zabunu u ovo pitanje, u kojoj se ovaj praznik hiljadu i po godina zvao „Očišćenje Bogorodice“ – a tek u 20. veku dobio je novi naziv – Praesentatio Domini, Vavedenje Gospode.
Zašto je Katolička crkva imala potrebu da ističe žrtvu očišćenja, po starozavetnom zakonu, koju je u Hram donela Bogorodica, ako suština praznika uopšte nije u tome? Činjenica je da je u starom Rimu baš na ovaj datum bio „dan očišćenja“, na koji su se tradicionalno održavali paganski obredi, koji su navodno služili za čišćenje grada. Zato je
Zapadna Crkva nastojala da istisne idolopoklonički sadržaj ovog dana, ispunivši ga novim, hrišćanskim značenjem. A glavna akcija ovog praznika bila je litija kroz grad sa svećama, čija svetlost donosi očišćenje.
Od 1953. godine, na praznik Svećnice, u različitim zemljama sveta obeležava se Dan pravoslavne omladine. Ova proslava simbolizuje susret različitih generacija hrišćana i prenošenje duhovnog iskustva sa starijih na mlađe. A takođe – jedinstvo pravoslavnih momaka i devojaka iz celog sveta, čiji se lični susret sa Gospodom već dogodio.
Konačno, u godinama kada svećnica pada u ponedeljak prve nedelje Velikog posta, ovaj praznik se sa 15. februara pomera na 14. februar! Možete li zamisliti sličan prenos u slučaju drugih velikih gospodskih praznika – recimo, Rođenja Hristovog ili Bogojavljenja?
Da bismo odgovorili na teško, kako se pokazalo, pitanje da li ovaj praznik pripada Gospodaru ili Bogorodici, podsetimo se jevanđelskog konteksta Vavedenja. Kako pripoveda Jevanđelje po Luki, Simeon, jedan od sedamdeset dva tumača (prevodioca Starog zaveta sa jevrejskog na grčki), delovao je netačno u frazi u svitku knjige proroka Isaije: „Evo Bogorodice u materica će primiti i roditi Sina“. Nezamislivo je da devica rađa – pomisli Simeon – i reši da umesto reči „deva“ upotrebi reč „žena“. Upravo u tom trenutku prevodiocu se javi anđeo – poslanik Božiji; zabranio je menjanje reči i obećao da će Simeon doživeti dan kada će mu biti jasan smisao onoga što je rekao prorok.
Prolazile su godine, prolazile decenije, prolazili vekovi. Jerusalimci su začuđeno gledali kako Simeon navršava tri stotine godina – ali smrt ga nije pratila. I tada je jednog dana starac Simeon, po promislu Božijem, završio u Hramu – baš na dan kada su tamo došli Josif Obručnik i Presveta Bogorodica sa detetom, da bi, po jevrejskom zakonu, prineli propisanu žrtvu očišćenja u četrdeseti dan po rođenju prvenca. Kada ih je starac ugledao, Gospod mu je u trenu otkrio sve – i tajnu Prečiste, i ispunjenje proročanstva o dolasku Mesije, i da je vreme njegovog, Simeona, zemaljskog života bilo konačno doći do kraja. Uzimajući Dete u naručje, Simeon reče: „Sada otpusti slugu Tvoga, Gospode, po reči Tvojoj, u miru, jer videše oči moje spasenje Tvoje, koje si pripremio pred licem svih naroda, svetlost na prosvetljenje. neznabošcima i slavu naroda Tvoga Izrailja“ (Lk 2,29-32). Simeon reče devici koja je začeta od Duha Svetoga i koja je rodila Spasitelja sveta: „Evo, zbog Njega će se svađati među ljudima: jedni će se spasti, a drugi će propasti. A tebi će samome oružje probiti dušu, da se otkriju misli mnogih srca“ (Lk. 2, 34-35).
Ovu scenu je videla i 84-godišnja udovica Ana, ćerka Fanuilova, koja je živela pri Hramu i služila Bogu postom i molitvom. Poklonila se Mladencu i Njegovoj Majci i izašla iz Hrama da svojim sugrađanima prenese radosnu vest o susretu sa rođenim Mesijom, čiji su dolazak na svet čekale mnoge generacije vernika starozavetne Crkve. Upravo tog dana u Jerusalimskom hramu došlo je do simboličnog susreta dva zaveta – Starog i Novog. Zato se ovaj dvanaesti (jedan od dvanaest najvećih osim Vaskrsa) praznik zove Vavedenje (susret).
Dakle, jevanđelska pripovest o ovom danu odvija se prvenstveno oko četrdesetodnevnog Bogomladenca Hrista. Stoga se Prezentacija i dalje odnosi na majstorske praznike. Ali nije uvek bilo tako: u prvim vekovima hrišćanstva vernici su na današnji dan počastili Bogorodicu: na to podseća boja odežde sveštenstva i pripeva kanona. Stoga se ne mogu smatrati pogrešnim ni oni koji veruju da je ovaj praznik Bogorodica.
Zapadna crkva je unela priličnu zabunu u ovo pitanje, u kojoj se ovaj praznik hiljadu i po godina zvao „Očišćenje Bogorodice“ – a tek u 20. veku dobio je novi naziv – Praesentatio Domini, Vavedenje Gospode.
Zašto je Katolička crkva imala potrebu da ističe žrtvu očišćenja, po starozavetnom zakonu, koju je u Hram donela Bogorodica, ako suština praznika uopšte nije u tome? Činjenica je da je u starom Rimu baš na ovaj datum bio „dan očišćenja“, na koji su se tradicionalno održavali paganski obredi, koji su navodno služili za čišćenje grada. Zato je
Zapadna Crkva nastojala da istisne idolopoklonički sadržaj ovog dana, ispunivši ga novim, hrišćanskim značenjem. A glavna akcija ovog praznika bila je litija kroz grad sa svećama, čija svetlost donosi očišćenje.
Od 1953. godine, na praznik Svećnice, u različitim zemljama sveta obeležava se Dan pravoslavne omladine. Ova proslava simbolizuje susret različitih generacija hrišćana i prenošenje duhovnog iskustva sa starijih na mlađe. A takođe – jedinstvo pravoslavnih momaka i devojaka iz celog sveta, čiji se lični susret sa Gospodom već dogodio.
Delite:
