"Zdravo! Mi smo iz crkve…”, a onda – zamršeno ime. Ovako sektaši najčešće vole da se predstavljaju. Međutim, postoje fundamentalne razlike između uzastopne hrišćanske crkve i sekti, kojih treba da budete svesni kako ne biste podlegli nagovorima lažnih učitelja koji svoje sledbenike sve više udaljuju od Hrista.
Prva razlika između crkve i sekte leži upravo u pomenutom kontinuitetu. Hristos je izabrao apostole, koji su, polažući svoje ruke, rukopolagali sveštenike u raznim gradovima starog sveta, postavljali nove, itd. Ovi živi lanci traju do danas. Polaganjem ruku na glavu čoveka, episkop daje budućem svešteniku ovlašćenje da vrši crkvene tajne i obrede.
Sektaške organizacije nemaju apostolsko prejemstvo – njihovi osnivači i vođe samovoljno se proglašavaju za poglavare „prave crkve“. Iskrivljavajući hrišćansku doktrinu, sekte su se u nekom stadijumu odvojile od crkvenog jedinstva (ili su iz njega izbačene), suprotstavljajući se vaseljenskoj crkvi.
Sekte eksplicitno ili implicitno nastoje da se povuku u sebe, da zaštite svoje pristalice od ostatka sveta – kako bi efikasnije podvrgle svoju svest neophodnoj obradi. Crkva, naprotiv, otvoreno poziva sve koji žele da shvate nauku Gospoda Isusa Hrista, koju svetu propovedaju sveti apostoli. Na propovedi u hramu često se mogu čuti pozivi vernicima da budu primer hrišćanina za sve ljude sa kojima imaju zajedništvo.
Crkva je hijerarhijska. Ima jasan red – predstojatelj crkve, episkopi, sveštenici, đakoni, monasi, mirjani. U većini sekti ne postoji jasna hijerarhija: ministre bira društvo običnih članova ili ih postavlja vođa. Pripadnici sekti često vole da ističu svoju ravnopravnost među sobom, ali ta jednakost je izmišljena: korisnik je uvek vrh ovakvih organizacija, bilo da je reč o donacijama ili stvarima nematerijalnog reda.
Osnivači i vođe kultova često tvrde da imaju ekskluzivno znanje o jedinom istinitom putu ka spasenju i/ili vremenu Drugog dolaska. Što je direktno u suprotnosti sa rečima Gospoda Isusa Hrista: „Niko ne zna za taj dan i čas, ni anđeli na nebesima, nego samo Otac moj“ (Matej 24:36). Neki od sektaša, bez oklevanja, direktno sebe proglašavaju Hristom koji je ponovo došao na zemlju. O tome su i reči Spasitelja, koji je predvideo veselje takvih nevaljalaca. „Onda, ako vam neko kaže: Evo Hrista, ili: Evo, ne verujte. Jer će ustati lažni Hristi i lažni proroci i činiće znamenja i čudesa da zavedu, ako je moguće, i izabrane. Čuvaj se. Eto, sve sam ti rekao unapred. Ali u te dane, posle te nevolje, sunce će pomračiti, i mesec neće dati svoju svetlost, i zvezde će pasti s neba, i sile će se nebeske pokolebati. Tada će videti Sina Čovečijeg gde dolazi na oblacima sa silom i slavom velikom“ (Mt. 24, 23-27) – upravo su to okolnosti koje je Gospod naznačio za Njegov skori dolazak.
Sektaši, po pravilu, odvraćaju ljude od prave vere kritikujući sveštenstvo uzastopne Crkve. Zaista, niko od živih nije savršen, uključujući i sveštenstvo. Međutim, da li je to razlog da se okrenemo od autentične apostolske crkve i napravimo skok u prazninu? Sekte postoje, smenjujući jedna drugu, od vremena apostola do danas; njihovo postojanje je prolazno – dok se prava Crkva osniva jednom i do kraja vremena (Mt. 16,18).
Oruđa sektaša se menjaju iz veka u vek, ali suština njihovog delovanja ostaje nepromenjena: da otrgnu ljude od prave dogme i uvedu ih u iskušenje zarad sopstvenog interesa. Zato, kada se radi o predstavnicima sekti, najbolje je imati na umu reči apostola Pavla: „Molim vas, braćo, čuvajte se onih koji stvaraju podele i iskušenja, protivno nauci koju ste naučili, i obratite se daleko od njih; jer takvi ljudi ne služe Gospodu našem Isusu Hristu, nego svom stomaku, i laskanjem i rečitošću varaju srca prostih“ (Rim. 16:17, 18).
V. Sergienko
Prva razlika između crkve i sekte leži upravo u pomenutom kontinuitetu. Hristos je izabrao apostole, koji su, polažući svoje ruke, rukopolagali sveštenike u raznim gradovima starog sveta, postavljali nove, itd. Ovi živi lanci traju do danas. Polaganjem ruku na glavu čoveka, episkop daje budućem svešteniku ovlašćenje da vrši crkvene tajne i obrede.
Sektaške organizacije nemaju apostolsko prejemstvo – njihovi osnivači i vođe samovoljno se proglašavaju za poglavare „prave crkve“. Iskrivljavajući hrišćansku doktrinu, sekte su se u nekom stadijumu odvojile od crkvenog jedinstva (ili su iz njega izbačene), suprotstavljajući se vaseljenskoj crkvi.
Sekte eksplicitno ili implicitno nastoje da se povuku u sebe, da zaštite svoje pristalice od ostatka sveta – kako bi efikasnije podvrgle svoju svest neophodnoj obradi. Crkva, naprotiv, otvoreno poziva sve koji žele da shvate nauku Gospoda Isusa Hrista, koju svetu propovedaju sveti apostoli. Na propovedi u hramu često se mogu čuti pozivi vernicima da budu primer hrišćanina za sve ljude sa kojima imaju zajedništvo.
Crkva je hijerarhijska. Ima jasan red – predstojatelj crkve, episkopi, sveštenici, đakoni, monasi, mirjani. U većini sekti ne postoji jasna hijerarhija: ministre bira društvo običnih članova ili ih postavlja vođa. Pripadnici sekti često vole da ističu svoju ravnopravnost među sobom, ali ta jednakost je izmišljena: korisnik je uvek vrh ovakvih organizacija, bilo da je reč o donacijama ili stvarima nematerijalnog reda.
Osnivači i vođe kultova često tvrde da imaju ekskluzivno znanje o jedinom istinitom putu ka spasenju i/ili vremenu Drugog dolaska. Što je direktno u suprotnosti sa rečima Gospoda Isusa Hrista: „Niko ne zna za taj dan i čas, ni anđeli na nebesima, nego samo Otac moj“ (Matej 24:36). Neki od sektaša, bez oklevanja, direktno sebe proglašavaju Hristom koji je ponovo došao na zemlju. O tome su i reči Spasitelja, koji je predvideo veselje takvih nevaljalaca. „Onda, ako vam neko kaže: Evo Hrista, ili: Evo, ne verujte. Jer će ustati lažni Hristi i lažni proroci i činiće znamenja i čudesa da zavedu, ako je moguće, i izabrane. Čuvaj se. Eto, sve sam ti rekao unapred. Ali u te dane, posle te nevolje, sunce će pomračiti, i mesec neće dati svoju svetlost, i zvezde će pasti s neba, i sile će se nebeske pokolebati. Tada će videti Sina Čovečijeg gde dolazi na oblacima sa silom i slavom velikom“ (Mt. 24, 23-27) – upravo su to okolnosti koje je Gospod naznačio za Njegov skori dolazak.
Sektaši, po pravilu, odvraćaju ljude od prave vere kritikujući sveštenstvo uzastopne Crkve. Zaista, niko od živih nije savršen, uključujući i sveštenstvo. Međutim, da li je to razlog da se okrenemo od autentične apostolske crkve i napravimo skok u prazninu? Sekte postoje, smenjujući jedna drugu, od vremena apostola do danas; njihovo postojanje je prolazno – dok se prava Crkva osniva jednom i do kraja vremena (Mt. 16,18).
Oruđa sektaša se menjaju iz veka u vek, ali suština njihovog delovanja ostaje nepromenjena: da otrgnu ljude od prave dogme i uvedu ih u iskušenje zarad sopstvenog interesa. Zato, kada se radi o predstavnicima sekti, najbolje je imati na umu reči apostola Pavla: „Molim vas, braćo, čuvajte se onih koji stvaraju podele i iskušenja, protivno nauci koju ste naučili, i obratite se daleko od njih; jer takvi ljudi ne služe Gospodu našem Isusu Hristu, nego svom stomaku, i laskanjem i rečitošću varaju srca prostih“ (Rim. 16:17, 18).
V. Sergienko
Delite:
