Rad je božanska institucija i motor razvoja ljudskog društva. „I ako neko jede i pije i vidi dobro u svim svojim poslovima, onda je to Božji dar“, kaže Propovednik (3, 13). A ako ne vidi ovo dobro? Ili drugi ne vide? Jednostavno rečeno, da li je posao uvek dobar? Nažalost nema.
Dešava se da, nakon što je ponovo uradio sve slučajeve - prvo hitne, zatim važne, pa sve ostale - čovek ne može da se zaustavi. Tražim nešto drugo. I dan se bliži kraju, snaga mi je već na izmaku, nisam stigao da razgovaram sa porodicom, čitanje knjige je opet odloženo, a dok čitam večernje molitve, oči mi se slepe od umora. ... Čini se da sam ceo dan posvetio korisnom, ali radosti nekako nema. Možda je bilo potrebno posvetiti sat-dva svojoj duši? Sedi, razmišljaj u tišini o svom životu... Da, šta je tu! Toliko toga još nije urađeno!
Najverovatnije, takva osoba jednostavno beži od sebe, plašeći se da ostane sama sa svojim mislima, sa nečim iznutra zbog čega mu je neprijatno. Smeta sebi tako što stalno radi barem nešto. Neki bezglavo idu u posao, drugi u kućne poslove, vikendicu, gradilište...
Najtužnije je što je danas takva pozicija društveno odobrena. „On je radoholičar“ zvuči kao neosporno pozitivna karakterizacija. Ali pre ili kasnije izbiće prikriveni strahovi, napetost, nerešeni problemi, neoproštene uvrede i sve ostalo od čega čovek beži u šok-radu. I dobro, ako u obliku događaja. A ako u obliku bolesti?
Rad nanosi ozbiljnu štetu duhovnom životu čoveka. Čak i na svete praznike čovek implicitno počinje da liči na prinudni zastoj. Priprema za ispovest zahteva unutrašnje zaustavljanje, duboko razmišljanje o čitavom vremenskom periodu koji je prošao od poslednjeg pričešća. Često, umesto svega ovoga, čovek, počevši od ispovesti, može da navede samo nekoliko slučajeva kada je postupao nepristrasno. Ali grešimo ne samo delom, nego i rečju, i osećanjem, i mišlju. Ali nemoguće je zapamtiti ovo ako svoj život provodite u ritmu električne metle! I čovek dolazi na Sveto Pričešće potpuno nepokajan, i pričešćuje se u osudi. Jer za njega se svakodnevno, prolazno pokazalo važnijim od sećanja na svoje grehe.
Dobri odnosi sa komšijama takođe ne doprinose radu. Čovek razvija unutrašnju krutost, ponos, aroganciju, sklonost da se na ljude gleda kao na lenje i klošare. Osećajući otuđenost svoje porodice, oseća se kao uvređeni dobrotvor: kažu, ja se trudim za njih, ali oni... Pa čak i povremeno izlazeći da se sastane sa prijateljima i drugovima, osoba svede svu komunikaciju u uski krug tema - od rada do izgradnje i garaže. Sve ovo, naravno, malo interesuje druge, čak i ako to ne pokazuju.
Šta učiniti da se prevaziđe takva skučenost sopstvenog života? Pre svega, stanite unutra. Shvatite da rad nije cilj sam po sebi, već samo sredstvo za održavanje postojanja. Dela su uvek bila i biće, ali cilj hrišćanina je izvan ovog života. Neće biti druge prilike da se pripremimo za susret sa večnim, osim ovih kratkih decenija zemaljskog puta. A ako nemate vremena da to uradite, onda "Kakva je korist od radnika od onoga na čemu radi?" (Prop. 3:9).
I poslednje. Vraćajući se smislenom životu u svetu Božijem, veoma je važno ne biti lukav sa sobom: kada završim gradnju, tada ću biti spreman da promenim svoj život. Niko od nas ne zna koliko smo vremena izmerili na zemlji. Stoga, ako vas se gore navedeno barem tiče, počnite odmah. Pomozi ti u ovome Gospodu!
V. Sergienko
Dešava se da, nakon što je ponovo uradio sve slučajeve - prvo hitne, zatim važne, pa sve ostale - čovek ne može da se zaustavi. Tražim nešto drugo. I dan se bliži kraju, snaga mi je već na izmaku, nisam stigao da razgovaram sa porodicom, čitanje knjige je opet odloženo, a dok čitam večernje molitve, oči mi se slepe od umora. ... Čini se da sam ceo dan posvetio korisnom, ali radosti nekako nema. Možda je bilo potrebno posvetiti sat-dva svojoj duši? Sedi, razmišljaj u tišini o svom životu... Da, šta je tu! Toliko toga još nije urađeno!
Najverovatnije, takva osoba jednostavno beži od sebe, plašeći se da ostane sama sa svojim mislima, sa nečim iznutra zbog čega mu je neprijatno. Smeta sebi tako što stalno radi barem nešto. Neki bezglavo idu u posao, drugi u kućne poslove, vikendicu, gradilište...
Najtužnije je što je danas takva pozicija društveno odobrena. „On je radoholičar“ zvuči kao neosporno pozitivna karakterizacija. Ali pre ili kasnije izbiće prikriveni strahovi, napetost, nerešeni problemi, neoproštene uvrede i sve ostalo od čega čovek beži u šok-radu. I dobro, ako u obliku događaja. A ako u obliku bolesti?
Rad nanosi ozbiljnu štetu duhovnom životu čoveka. Čak i na svete praznike čovek implicitno počinje da liči na prinudni zastoj. Priprema za ispovest zahteva unutrašnje zaustavljanje, duboko razmišljanje o čitavom vremenskom periodu koji je prošao od poslednjeg pričešća. Često, umesto svega ovoga, čovek, počevši od ispovesti, može da navede samo nekoliko slučajeva kada je postupao nepristrasno. Ali grešimo ne samo delom, nego i rečju, i osećanjem, i mišlju. Ali nemoguće je zapamtiti ovo ako svoj život provodite u ritmu električne metle! I čovek dolazi na Sveto Pričešće potpuno nepokajan, i pričešćuje se u osudi. Jer za njega se svakodnevno, prolazno pokazalo važnijim od sećanja na svoje grehe.
Dobri odnosi sa komšijama takođe ne doprinose radu. Čovek razvija unutrašnju krutost, ponos, aroganciju, sklonost da se na ljude gleda kao na lenje i klošare. Osećajući otuđenost svoje porodice, oseća se kao uvređeni dobrotvor: kažu, ja se trudim za njih, ali oni... Pa čak i povremeno izlazeći da se sastane sa prijateljima i drugovima, osoba svede svu komunikaciju u uski krug tema - od rada do izgradnje i garaže. Sve ovo, naravno, malo interesuje druge, čak i ako to ne pokazuju.
Šta učiniti da se prevaziđe takva skučenost sopstvenog života? Pre svega, stanite unutra. Shvatite da rad nije cilj sam po sebi, već samo sredstvo za održavanje postojanja. Dela su uvek bila i biće, ali cilj hrišćanina je izvan ovog života. Neće biti druge prilike da se pripremimo za susret sa večnim, osim ovih kratkih decenija zemaljskog puta. A ako nemate vremena da to uradite, onda "Kakva je korist od radnika od onoga na čemu radi?" (Prop. 3:9).
I poslednje. Vraćajući se smislenom životu u svetu Božijem, veoma je važno ne biti lukav sa sobom: kada završim gradnju, tada ću biti spreman da promenim svoj život. Niko od nas ne zna koliko smo vremena izmerili na zemlji. Stoga, ako vas se gore navedeno barem tiče, počnite odmah. Pomozi ti u ovome Gospodu!
V. Sergienko
Delite:
