Čini se: šta može biti jednostavnije od reči „izvini“ ili „izvini me“? U međuvremenu, za neke je to neverovatno teško - a za druge, naprotiv, previše lako. I, iako je Nedelja praštanja još daleko, danas ćemo pričati o tome kako i zašto uopšte tražiti oproštaj.
Život nas je možda naučio da je uvređenost ćorsokak, neproduktivno stanje. „Oni nose vodu na uvređene“, kaže pomalo cinična, ali poštena poslovica. Ne možete da se „zaglavite“ u ogorčenosti; morate biti u mogućnosti da se izvučete iz toga i vratite se normalnoj interakciji sa svojim susedima. Jevanđelje uči kako se to radi: „Molite se za one koji vas tlače (Luka 6:27-28)“, kaže Spasitelj.
Šta ako smo i sami nekoga uvredili – nehotičnim činom, neopreznom rečju, neprimerenim izražavanjem osećanja? Nekima je zgodnije da ignorišu takav incident, ali među hrišćanima je u takvim slučajevima uobičajeno da traže oproštaj. Koliko je to važno, uči Hristos Gospod: „Ako prineseš svoj dar na oltar i tamo se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi svoj dar tamo pred oltarom i idi prvo i pomiri se sa bratom svojim, a onda dođi i prinesi svoj dar“ (Matej 5:23-24).
Ali kako ponekad može biti teško priznati da niste u pravu i izviniti se! Ili, uvredivši nekoga u javnosti, onda, jedan na jedan, promrmljajte nama uvređenom: „Pa ti... oprosti mi ako se nešto desi. Tražiti oproštaj je priznanje da ste pogrešili. Jedina stvar koja može da postane prepreka takvom zahtevu je naš ponos. Utoliko je važnije prekoračiti to i po potrebi se izviniti javno. Pomirenje donosi mir i prestupniku i uvređenom. Onaj isti mir bez kojeg je i prinošenje žrtve u hram besmisleno.
Pa, šta ako mi ne oprosti? Ovo ne znamo unapred. Glavno je da naše izvinjenje bude iskreno, iz srca, a ne formalno. Tada će naša sopstvena savest biti čista. Verovatno je svako sreo ljude koji kažu „izvini“ i „izvini me“ deset puta dnevno, prikladno i neprikladno. Za njih je to samo figura govora, norma učtivosti. Čini se: šta nije u redu ako je osoba nežna? Loša stvar je što reči u ovom slučaju nisu potkrepljene osećanjima, prazne su i lišene svog prvobitnog značenja. A ovo značenje je, u međuvremenu, veoma duboko. "Pogrešio sam; Sada mi je loše u duši, i žao mi je; Pokušaću da osiguram da se ovo nikada više ne ponovi – i molim vas, nemojte se ljutiti na mene i zaboravite, ako možete, na moju grešku.” Ovo je značenje ako ga proširite.
Ali postoje i posebni slučajevi. Tačnije, oni su posebna vrsta ljudi koji se bukvalno niotkuda vređaju na svakoga, a onda svoje uvređeno stanje demonstriraju drugima. Takvi ljudi su manipulatori. Žele da se drugi osećaju neprijatno u njihovom prisustvu, da trče za njima, da se stalno pravdaju i izvinjavaju. To je njihov karakter. I nema potrebe da im se u tome upuštamo – ali ne treba ih ni osuđivati. Ko zna kako su postali ovakvi i kada će se promeniti – i da li će se promeniti. Ovako ili onako, nismo u obavezi da igramo njihove psihološke igre, svaki put nasedajući na istu udicu. O tome kakvo je ponašanje optimalno u takvim slučajevima pisao je sveti Ignjatije Brjančaninov. „Moramo se ponašati oprezno i sa poštovanjem prema ljudima, ali jednostavno, uz ćutanje odgovarati na pohvale i prekore – osim u slučajevima kada tražimo oproštaj i, ako je potrebno, umereno objašnjenje može da smiri i pomiri onoga koji nas krivi. Ovo je sasvim dovoljno.
I poslednje što je važno reći. Često čovek kaže sebi: „Pa šta ako sam ga uvredio? Kasnije sam to ispričao na ispovesti, a oni su me oslobodili greha.” Avaj, ovo nije dovoljno. Da se podsetimo onoga što smo već citirali: „Prvo se pomiri sa svojim bratom“ – pa tek onda idi u hram. Jer, kao što je ispravno primećeno, postoji pokajanje bez ispovesti, ali ispovedanje bez pokajanja je nemoguće.
Život nas je možda naučio da je uvređenost ćorsokak, neproduktivno stanje. „Oni nose vodu na uvređene“, kaže pomalo cinična, ali poštena poslovica. Ne možete da se „zaglavite“ u ogorčenosti; morate biti u mogućnosti da se izvučete iz toga i vratite se normalnoj interakciji sa svojim susedima. Jevanđelje uči kako se to radi: „Molite se za one koji vas tlače (Luka 6:27-28)“, kaže Spasitelj.
Šta ako smo i sami nekoga uvredili – nehotičnim činom, neopreznom rečju, neprimerenim izražavanjem osećanja? Nekima je zgodnije da ignorišu takav incident, ali među hrišćanima je u takvim slučajevima uobičajeno da traže oproštaj. Koliko je to važno, uči Hristos Gospod: „Ako prineseš svoj dar na oltar i tamo se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi svoj dar tamo pred oltarom i idi prvo i pomiri se sa bratom svojim, a onda dođi i prinesi svoj dar“ (Matej 5:23-24).
Ali kako ponekad može biti teško priznati da niste u pravu i izviniti se! Ili, uvredivši nekoga u javnosti, onda, jedan na jedan, promrmljajte nama uvređenom: „Pa ti... oprosti mi ako se nešto desi. Tražiti oproštaj je priznanje da ste pogrešili. Jedina stvar koja može da postane prepreka takvom zahtevu je naš ponos. Utoliko je važnije prekoračiti to i po potrebi se izviniti javno. Pomirenje donosi mir i prestupniku i uvređenom. Onaj isti mir bez kojeg je i prinošenje žrtve u hram besmisleno.
Pa, šta ako mi ne oprosti? Ovo ne znamo unapred. Glavno je da naše izvinjenje bude iskreno, iz srca, a ne formalno. Tada će naša sopstvena savest biti čista. Verovatno je svako sreo ljude koji kažu „izvini“ i „izvini me“ deset puta dnevno, prikladno i neprikladno. Za njih je to samo figura govora, norma učtivosti. Čini se: šta nije u redu ako je osoba nežna? Loša stvar je što reči u ovom slučaju nisu potkrepljene osećanjima, prazne su i lišene svog prvobitnog značenja. A ovo značenje je, u međuvremenu, veoma duboko. "Pogrešio sam; Sada mi je loše u duši, i žao mi je; Pokušaću da osiguram da se ovo nikada više ne ponovi – i molim vas, nemojte se ljutiti na mene i zaboravite, ako možete, na moju grešku.” Ovo je značenje ako ga proširite.
Ali postoje i posebni slučajevi. Tačnije, oni su posebna vrsta ljudi koji se bukvalno niotkuda vređaju na svakoga, a onda svoje uvređeno stanje demonstriraju drugima. Takvi ljudi su manipulatori. Žele da se drugi osećaju neprijatno u njihovom prisustvu, da trče za njima, da se stalno pravdaju i izvinjavaju. To je njihov karakter. I nema potrebe da im se u tome upuštamo – ali ne treba ih ni osuđivati. Ko zna kako su postali ovakvi i kada će se promeniti – i da li će se promeniti. Ovako ili onako, nismo u obavezi da igramo njihove psihološke igre, svaki put nasedajući na istu udicu. O tome kakvo je ponašanje optimalno u takvim slučajevima pisao je sveti Ignjatije Brjančaninov. „Moramo se ponašati oprezno i sa poštovanjem prema ljudima, ali jednostavno, uz ćutanje odgovarati na pohvale i prekore – osim u slučajevima kada tražimo oproštaj i, ako je potrebno, umereno objašnjenje može da smiri i pomiri onoga koji nas krivi. Ovo je sasvim dovoljno.
I poslednje što je važno reći. Često čovek kaže sebi: „Pa šta ako sam ga uvredio? Kasnije sam to ispričao na ispovesti, a oni su me oslobodili greha.” Avaj, ovo nije dovoljno. Da se podsetimo onoga što smo već citirali: „Prvo se pomiri sa svojim bratom“ – pa tek onda idi u hram. Jer, kao što je ispravno primećeno, postoji pokajanje bez ispovesti, ali ispovedanje bez pokajanja je nemoguće.
Delite:
