Ponekad ljudi, želeći da istaknu visok, moralni život osobe, kažu o njemu: „on je svetac već za života“. Da li je to moguće u pravoslavnom smislu te reči? Ne: da bi Crkva zvanično priznala svetost čoveka, njegov životni put mora da se završi. A koji još uslovi postoje za kanonizaciju – zvanično priznanje ličnosti za sveca?
Od trenutka kada se čovek ubroji u mnoštvo svetih, oni prestaju da se mole za njega kao za pokojnika – naprotiv, sada traže njegove molitve za žive i mrtve. Njegovo ime je upisano u kalendar; od sada se njegovim imenom mogu zvati ljudi koji primaju sveto krštenje.
Kanonizaciji gotovo uvek prethodi veliki rad, koji može da pokrene Sveti sinod ili vladajući episkop, monaštvo ili vernici mirjani. Formira se posebna komisija, čija je svrha da na najtemeljniji način istraži okolnosti čovekovog života, osobine njegovog duhovnog podviga, slučajeve čudesne pomoći koju je dobijao njegovim molitvama – kako za života, tako i posle. njegova smrt. Treba napomenuti da život osobe koja je naknadno priznata kao svetac nije uvek pravedan od početka do kraja. Postoje priče iz Svetog Pisma i Predanja Crkve kada su se strasni, fanatični progonitelji hrišćana, voljom Božijom, obratili pravoj veri i postigli najvišu svetost. Možda najupečatljiviji primer ove vrste je sveti vrhovni apostol Pavle.
Ali šta je sa moći? Zaista, u narodnoj mašti, upravo je prisustvo netruležnih moštiju glavni dokaz svetosti. Međutim, u stvari, prilikom kanonizacije prisustvo moštiju jeste važan, ali ne i glavni kriterijum koji se uzima u obzir, ali samo po sebi ne može da svedoči o svetosti. Od njega su važnija svedočanstva ljudi o isceljenjima i slučajevima čudesne pomoći. Takvi dokazi se mogu prikupljati godinama, ponekad čak i ne stotine, već hiljade. Svedočanstvo o ispovednom podvigu ili mučeništvu za veru takođe može da igra glavnu ulogu za proslavljanje.
Konačno, odluku o crkvenom veličanju ličnosti, na osnovu zaključka komisije za kanonizaciju, donosi vladajući episkop ili Pomesni sabor. Što se tiče uloge predstojatelja crkve, on može blagosloviti uspostavljanje opštecrkvenog poštovanja sveca koji je ranije bio proslavljen kao lokalno poštovan u određenoj eparhiji.
Ako govorimo o vremenu koje traje ceo proces, od stvaranja komisije za kanonizaciju do proslavljanja svetitelja, ovaj period može trajati od nekoliko godina do nekoliko vekova, dok se ne formira jasna slika o svetiteljevom podvigu. Na primer, jedan od najvećih ruskih svetitelja Božijih – monah Serafim Sarovski – završio je svoj zemaljski put 1833. godine, a Crkva ga je proslavila sedamdeset godina kasnije.
Na praznik Svih Svetih, koji su zablistali u zemlji ruskoj, Crkva uznosi molitve kako već proslavljenim svetiteljima, tako i ljudima koji su još nepoznati, a Bogu poznati. To znači da na Nebu ima više svetaca nego što znamo. Blagodaću Božijom vremenom njihova imena i istorija njihovih podviga postaju vlasništvo zemaljske Crkve.
Crkva proslavlja podvižnike hrišćanstva sa poštovanjem prema jednom od lica svetosti – ravnoapostolnim, svetiteljima, prepodobnim, pravednima, mučenicima, ispovednicima... O tome šta znači svaka od ovih reči, govorićemo sledeći put.
V. Sergienko
Свернуть
Od trenutka kada se čovek ubroji u mnoštvo svetih, oni prestaju da se mole za njega kao za pokojnika – naprotiv, sada traže njegove molitve za žive i mrtve. Njegovo ime je upisano u kalendar; od sada se njegovim imenom mogu zvati ljudi koji primaju sveto krštenje.
Kanonizaciji gotovo uvek prethodi veliki rad, koji može da pokrene Sveti sinod ili vladajući episkop, monaštvo ili vernici mirjani. Formira se posebna komisija, čija je svrha da na najtemeljniji način istraži okolnosti čovekovog života, osobine njegovog duhovnog podviga, slučajeve čudesne pomoći koju je dobijao njegovim molitvama – kako za života, tako i posle. njegova smrt. Treba napomenuti da život osobe koja je naknadno priznata kao svetac nije uvek pravedan od početka do kraja. Postoje priče iz Svetog Pisma i Predanja Crkve kada su se strasni, fanatični progonitelji hrišćana, voljom Božijom, obratili pravoj veri i postigli najvišu svetost. Možda najupečatljiviji primer ove vrste je sveti vrhovni apostol Pavle.
Ali šta je sa moći? Zaista, u narodnoj mašti, upravo je prisustvo netruležnih moštiju glavni dokaz svetosti. Međutim, u stvari, prilikom kanonizacije prisustvo moštiju jeste važan, ali ne i glavni kriterijum koji se uzima u obzir, ali samo po sebi ne može da svedoči o svetosti. Od njega su važnija svedočanstva ljudi o isceljenjima i slučajevima čudesne pomoći. Takvi dokazi se mogu prikupljati godinama, ponekad čak i ne stotine, već hiljade. Svedočanstvo o ispovednom podvigu ili mučeništvu za veru takođe može da igra glavnu ulogu za proslavljanje.
Konačno, odluku o crkvenom veličanju ličnosti, na osnovu zaključka komisije za kanonizaciju, donosi vladajući episkop ili Pomesni sabor. Što se tiče uloge predstojatelja crkve, on može blagosloviti uspostavljanje opštecrkvenog poštovanja sveca koji je ranije bio proslavljen kao lokalno poštovan u određenoj eparhiji.
Ako govorimo o vremenu koje traje ceo proces, od stvaranja komisije za kanonizaciju do proslavljanja svetitelja, ovaj period može trajati od nekoliko godina do nekoliko vekova, dok se ne formira jasna slika o svetiteljevom podvigu. Na primer, jedan od najvećih ruskih svetitelja Božijih – monah Serafim Sarovski – završio je svoj zemaljski put 1833. godine, a Crkva ga je proslavila sedamdeset godina kasnije.
Na praznik Svih Svetih, koji su zablistali u zemlji ruskoj, Crkva uznosi molitve kako već proslavljenim svetiteljima, tako i ljudima koji su još nepoznati, a Bogu poznati. To znači da na Nebu ima više svetaca nego što znamo. Blagodaću Božijom vremenom njihova imena i istorija njihovih podviga postaju vlasništvo zemaljske Crkve.
Crkva proslavlja podvižnike hrišćanstva sa poštovanjem prema jednom od lica svetosti – ravnoapostolnim, svetiteljima, prepodobnim, pravednima, mučenicima, ispovednicima... O tome šta znači svaka od ovih reči, govorićemo sledeći put.
V. Sergienko
Свернуть
Delite:
