U naše vreme, kada je psovka postala skoro sveprisutna pojava, a psovke se svakodnevno čuju na javnim mestima, naviku psovke – pominjanje zlih duhova – mnogi ne vide kao toliko za osudu. Međutim, da li je to tako bezopasno kao što se čini na prvi pogled?
Za nevernika su „pakao“, „demon“, „đavo“ i „sotona“ samo apstrakcije, figure govora. Za hrišćanina, pali duhovi su potpuno stvarna bića, interakciju sa kojima svakako treba izbegavati. Pominjući ih u svakodnevnom govoru, osoba, naprotiv, privlači njihovu pažnju na sebe, postaje otvorena za njihove napade. A onda se čudi što su nevolje počele da sipaju na njega, kaže da je počela „crna linija“ u životu - ne pada mu na pamet da razmišlja šta je sve ovo izazvalo. U međuvremenu, razlog za to je često besmislen, nesvesni govor. „Kažem vam da će za svaku praznu reč koju ljudi izgovore dati odgovor na dan Suda, jer ćete se po rečima svojim opravdati, i po rečima svojim ćete biti osuđeni“ (Mt. 12, 36-37). ) – upozorava Gospod.
U tajni krštenja čovek (ili njegovi kumovi, ako je beba) čovek se javno odriče đavola. Okrenuvši se ka zapadu, simbolično ga pljuje i duva. Svakog dana, izlazeći iz kuće, hrišćani se krste i naglas ili u sebi izgovaraju molitvu Svetog Jovana Zlatoustog, potvrđujući ovaj postupak: „Odričem se tebe, satano, gordosti i služenja tebi i sjedinjujem se sa tobom. , Hrista, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin“.
Čovek koji ne veruje ili se seća vere samo kada mu se demoni loše pamte samo zbog izražajnosti govora. "Đavo ga zna!", "Prokleta bila!", "Evo đavola!" - koliko često se ovo čuje, iako se lako mogu naći druge reči kojima bi se izrazila zbunjenost, uznemirenost, iznenađenje. Kada pominjanje zlih duhova pređe u naviku, zli duhovi nemilosrdno prate čoveka, iako ih on sam ne vidi. Satana, „ubica od početka“ (Jovan 8:44), veoma je zadovoljan mogućnošću koju mu pruža čovek koji neprestano priziva demone.
Pa ispada da đavo i demoni ni pod kojim uslovima uopšte ne treba da se pominju? Takođe ne. Svi ovi entiteti su stvarni, imaju imena, što znači da postoje slučajevi upotrebe ovih reči. Čak i u redosledu crkvenih službi i u tekstovima molitava pominju se nečisti duhovi. Međutim, njihovo pominjanje od strane onih koji se mole potpuno je svesno i ima upravo suprotnu svrhu: čovek traži od Gospoda da ga zaštiti od mahinacija palih duhova.
Ali šta ako je psovanje već postalo navika? Kako se otarasiti toga u ovom slučaju? Ljudi sa logičnim razmišljanjem mogu sebi svaki put postaviti pitanje: ako sam kršten u Hrista, zašto onda pominjem nekoga ko je neprijateljski nastrojen i prema njemu i prema meni? Ovo je moja odluka? Da li ovo radim sam? Osim toga, navika koja je štetna u svakom smislu može se prevazići razvijanjem suprotnog. Samo treba da se naviknete da češće (sebi ili naglas, zavisno od okolnosti) govorite „Gospode, pomiluj!“.
Za ljude koji su daleko od vere, takav usklik može izazvati ironiju – međutim, hrišćani znaju da su ove reči kratka forma Isusove molitve: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“ Ova molitva ima ogromnu moć, sposobna ne samo da otera nečiste duhove, već i da duboko promeni samog čoveka. Govoreći „Gospode, pomiluj!”, ne samo da se borimo sa ukorenjenom i nama potpuno nepotrebnom navikom, već i prizivamo Boga da nas podrži u ovoj borbi.
Naravno, bila bi iluzija misliti da ćemo prestankom „pakla“ postati potpuno neranjivi za napade nečistih duhova. Suočavanje sa njima, približavanje u ovom ili onom obliku, traje ceo zemaljski život hrišćanina. Ali oslobodivši se upotrebe štetnih reči-parazita (a demoni u odnosu na čoveka su upravo paraziti), prestaćemo bar verbalno da im se prepuštamo. A sa duhovne tačke gledišta, ovo je već značajno dostignuće!
Za nevernika su „pakao“, „demon“, „đavo“ i „sotona“ samo apstrakcije, figure govora. Za hrišćanina, pali duhovi su potpuno stvarna bića, interakciju sa kojima svakako treba izbegavati. Pominjući ih u svakodnevnom govoru, osoba, naprotiv, privlači njihovu pažnju na sebe, postaje otvorena za njihove napade. A onda se čudi što su nevolje počele da sipaju na njega, kaže da je počela „crna linija“ u životu - ne pada mu na pamet da razmišlja šta je sve ovo izazvalo. U međuvremenu, razlog za to je često besmislen, nesvesni govor. „Kažem vam da će za svaku praznu reč koju ljudi izgovore dati odgovor na dan Suda, jer ćete se po rečima svojim opravdati, i po rečima svojim ćete biti osuđeni“ (Mt. 12, 36-37). ) – upozorava Gospod.
U tajni krštenja čovek (ili njegovi kumovi, ako je beba) čovek se javno odriče đavola. Okrenuvši se ka zapadu, simbolično ga pljuje i duva. Svakog dana, izlazeći iz kuće, hrišćani se krste i naglas ili u sebi izgovaraju molitvu Svetog Jovana Zlatoustog, potvrđujući ovaj postupak: „Odričem se tebe, satano, gordosti i služenja tebi i sjedinjujem se sa tobom. , Hrista, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin“.
Čovek koji ne veruje ili se seća vere samo kada mu se demoni loše pamte samo zbog izražajnosti govora. "Đavo ga zna!", "Prokleta bila!", "Evo đavola!" - koliko često se ovo čuje, iako se lako mogu naći druge reči kojima bi se izrazila zbunjenost, uznemirenost, iznenađenje. Kada pominjanje zlih duhova pređe u naviku, zli duhovi nemilosrdno prate čoveka, iako ih on sam ne vidi. Satana, „ubica od početka“ (Jovan 8:44), veoma je zadovoljan mogućnošću koju mu pruža čovek koji neprestano priziva demone.
Pa ispada da đavo i demoni ni pod kojim uslovima uopšte ne treba da se pominju? Takođe ne. Svi ovi entiteti su stvarni, imaju imena, što znači da postoje slučajevi upotrebe ovih reči. Čak i u redosledu crkvenih službi i u tekstovima molitava pominju se nečisti duhovi. Međutim, njihovo pominjanje od strane onih koji se mole potpuno je svesno i ima upravo suprotnu svrhu: čovek traži od Gospoda da ga zaštiti od mahinacija palih duhova.
Ali šta ako je psovanje već postalo navika? Kako se otarasiti toga u ovom slučaju? Ljudi sa logičnim razmišljanjem mogu sebi svaki put postaviti pitanje: ako sam kršten u Hrista, zašto onda pominjem nekoga ko je neprijateljski nastrojen i prema njemu i prema meni? Ovo je moja odluka? Da li ovo radim sam? Osim toga, navika koja je štetna u svakom smislu može se prevazići razvijanjem suprotnog. Samo treba da se naviknete da češće (sebi ili naglas, zavisno od okolnosti) govorite „Gospode, pomiluj!“.
Za ljude koji su daleko od vere, takav usklik može izazvati ironiju – međutim, hrišćani znaju da su ove reči kratka forma Isusove molitve: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“ Ova molitva ima ogromnu moć, sposobna ne samo da otera nečiste duhove, već i da duboko promeni samog čoveka. Govoreći „Gospode, pomiluj!”, ne samo da se borimo sa ukorenjenom i nama potpuno nepotrebnom navikom, već i prizivamo Boga da nas podrži u ovoj borbi.
Naravno, bila bi iluzija misliti da ćemo prestankom „pakla“ postati potpuno neranjivi za napade nečistih duhova. Suočavanje sa njima, približavanje u ovom ili onom obliku, traje ceo zemaljski život hrišćanina. Ali oslobodivši se upotrebe štetnih reči-parazita (a demoni u odnosu na čoveka su upravo paraziti), prestaćemo bar verbalno da im se prepuštamo. A sa duhovne tačke gledišta, ovo je već značajno dostignuće!
Delite:
