Čitajući molitveno pravilo, pripremajući se za pričešće, proučavajući dela otaca Crkve, vernik svako malo otkriva reči koje mogu da spuste njegovo samopoštovanje na najniži nivo. „Sa podlih usana, od nečistog srca, od duše oskvrnjene“ - ovo je početak molitve. „Kao što svinja leži u fecesu, tako i ja služim grehu“ - iz Kanona pokajanja. Ili evo još jednog: „Sama istina smirenja je smatrati sebe gorim od bilo kog stvorenja“ – od monaha Varsanufija. Pronosimo molitvu i svetootačko Predanje ne samo kroz um, već i kroz srce; ali gde ćemo mi, iskreno osuđujući i odbacujući sebe?
Postoji samoprekora i postoji samoosuđivanje. Prva je aksetična praksa koja ima za cilj prepoznavanje sopstvenih grehova i smanjenje gordosti. Drugi je greh, kršenje zapovesti Božije: „Ne sudite“ (Matej 7:1). Pa čak i nešto gore: osuđujući druge, impliciramo da smo i sami barem po nečemu bolji od osobe koju smo osudili – dok sami sebe osuđujemo, bukvalno se nalazimo u psihičkom ćorsokaku, leđima uza zid. Što nas neminovno vodi u malodušnost i očajanje.
Samoprekor je produktivan. Priznajući svoj greh, mi istovremeno izražavamo nameru da ga se rešimo (osim ako se ne upustimo u narcizam: „da, eto koliko sam grešan!“ – to se dešava). To važi ne samo u odnosu na hrišćanstvo. Mnogo je lakše pomoći pijancu koji prizna svoju zavisnost nego onome koji to poriče, varajući se: kažu, ako hoću, prestaću da pijem. Stoga je priznanje greha prvi korak ka pokajanju.
Ali ne možete se osloboditi greha jednim naporom volje, ma koliko on bio jak – možete se uzdržati od njega samo neko vreme. Priznajući greh, jadikujući što smo u njega pali, ispovedajući ga – i, konačno, ukrepljujući se pričešćem Hristovim tajnama, idemo putem istinskog izbavljenja. Naravno, ako i posle pričešća čvrsto nameravamo da ne ponovimo greh.
Samoosuđivanje dovodi do sasvim drugačijeg rezultata. Čovek počinje da sebe smatra gorim od svih ostalih i očajava što je u stanju da promeni svoj život. Nisko samopoštovanje, sumnja u sebe, neuroze, malodušnost - to je ono sa čime se on završava. Spolja njegovo ponašanje može izgledati kao skromnost, ali iznutra prenosi nešto sasvim drugo. „Skromnost i samopouzdanje su dve potpuno različite stvari“, piše psiholog Evgenia Khanas. – Uostalom, čovek koji je nesiguran je ponosan, tačnije sujetan, njemu je izuzetno važno kako izgleda u očima drugih ljudi, pa se mnogo brine. Skroman čovek ima samopoštovanje, a njegov štit je poniznost. On zna svoje snage i vrline, ali se njima ne razmeće.”
Najgora stvar do koje čovek može da dođe kada osuđuje sebe je očaj. Ovo je već direktna đavolska akcija. Zao može da uhvati čoveka kroz njegove mnoge želje – ali može i sa druge strane: kroz njegovu muku i očaj zbog sopstvene nesavršenosti. „Pretvarajući se da brine o čovekovoj duši, đavo ga uranja u duhovnu strepnju i očaj! Pa zašto dozvoliti đavolu da radi šta hoće?“, kaže sveti Pajsije Svjatogorec.
Čovek, ma koliko grehova sakupio, nikada ne treba da očajava u svom spasenju. Jer spasenje je Božije delo, pa tek onda naše. Crkveno predanje govori o svetiteljima koji su bili razbojnici, ubice, bludnice, ali su se milošću Božijom uzdigli do najviših nivoa svetosti. Kada bi očajali u mogućnosti spasenja, njihov najdublji duhovni preobražaj bi bio nemoguć.
Stoga, čak i ako u duhovnoj literaturi naiđemo na direktan poziv da sami sebe osudimo, ne treba da ga bukvalno sledimo. Poklonici hrišćanstva prošli su kroz dugogodišnju borbu sa grehom i niko od njih ne bi poželeo da propadnemo. Na kraju, u knjigama, čak i onim najmudrijim, ima grešaka u prevodu, u redakciji – i vremenom reči istog jezika dobijaju drugačija, nova značenja. Hrišćani su skloni da udube u suštinu onoga što je rečeno, a ne bezumno slede određena uputstva, slepo se oslanjajući na autoritet govornika. Ovaj pristup se zove „razumevanje“.
Čovek je Božja voljena tvorevina. Hristos Gospod je, ovaplotivši se, prolio svoju krv za njega da bi ga iskupio od posledica prvobitnog greha. U tom smislu, osuđujući sebe, osuđujemo Tvorca, čijom voljom se rod ljudski, a posebno svako od nas, pojavio na ovoj zemlji. S druge strane, takođe ne možemo a da ne osudimo grehe u koje smo upali i nastojimo da ih se oslobodimo. Uostalom, onda se ispostavlja da smo naprasno proćerdali dar života kojim smo se udostojili, a da nismo sakupili bar nekoliko duhovnih bisera tokom zemaljskog života.
Postoji samoprekora i postoji samoosuđivanje. Prva je aksetična praksa koja ima za cilj prepoznavanje sopstvenih grehova i smanjenje gordosti. Drugi je greh, kršenje zapovesti Božije: „Ne sudite“ (Matej 7:1). Pa čak i nešto gore: osuđujući druge, impliciramo da smo i sami barem po nečemu bolji od osobe koju smo osudili – dok sami sebe osuđujemo, bukvalno se nalazimo u psihičkom ćorsokaku, leđima uza zid. Što nas neminovno vodi u malodušnost i očajanje.
Samoprekor je produktivan. Priznajući svoj greh, mi istovremeno izražavamo nameru da ga se rešimo (osim ako se ne upustimo u narcizam: „da, eto koliko sam grešan!“ – to se dešava). To važi ne samo u odnosu na hrišćanstvo. Mnogo je lakše pomoći pijancu koji prizna svoju zavisnost nego onome koji to poriče, varajući se: kažu, ako hoću, prestaću da pijem. Stoga je priznanje greha prvi korak ka pokajanju.
Ali ne možete se osloboditi greha jednim naporom volje, ma koliko on bio jak – možete se uzdržati od njega samo neko vreme. Priznajući greh, jadikujući što smo u njega pali, ispovedajući ga – i, konačno, ukrepljujući se pričešćem Hristovim tajnama, idemo putem istinskog izbavljenja. Naravno, ako i posle pričešća čvrsto nameravamo da ne ponovimo greh.
Samoosuđivanje dovodi do sasvim drugačijeg rezultata. Čovek počinje da sebe smatra gorim od svih ostalih i očajava što je u stanju da promeni svoj život. Nisko samopoštovanje, sumnja u sebe, neuroze, malodušnost - to je ono sa čime se on završava. Spolja njegovo ponašanje može izgledati kao skromnost, ali iznutra prenosi nešto sasvim drugo. „Skromnost i samopouzdanje su dve potpuno različite stvari“, piše psiholog Evgenia Khanas. – Uostalom, čovek koji je nesiguran je ponosan, tačnije sujetan, njemu je izuzetno važno kako izgleda u očima drugih ljudi, pa se mnogo brine. Skroman čovek ima samopoštovanje, a njegov štit je poniznost. On zna svoje snage i vrline, ali se njima ne razmeće.”
Najgora stvar do koje čovek može da dođe kada osuđuje sebe je očaj. Ovo je već direktna đavolska akcija. Zao može da uhvati čoveka kroz njegove mnoge želje – ali može i sa druge strane: kroz njegovu muku i očaj zbog sopstvene nesavršenosti. „Pretvarajući se da brine o čovekovoj duši, đavo ga uranja u duhovnu strepnju i očaj! Pa zašto dozvoliti đavolu da radi šta hoće?“, kaže sveti Pajsije Svjatogorec.
Čovek, ma koliko grehova sakupio, nikada ne treba da očajava u svom spasenju. Jer spasenje je Božije delo, pa tek onda naše. Crkveno predanje govori o svetiteljima koji su bili razbojnici, ubice, bludnice, ali su se milošću Božijom uzdigli do najviših nivoa svetosti. Kada bi očajali u mogućnosti spasenja, njihov najdublji duhovni preobražaj bi bio nemoguć.
Stoga, čak i ako u duhovnoj literaturi naiđemo na direktan poziv da sami sebe osudimo, ne treba da ga bukvalno sledimo. Poklonici hrišćanstva prošli su kroz dugogodišnju borbu sa grehom i niko od njih ne bi poželeo da propadnemo. Na kraju, u knjigama, čak i onim najmudrijim, ima grešaka u prevodu, u redakciji – i vremenom reči istog jezika dobijaju drugačija, nova značenja. Hrišćani su skloni da udube u suštinu onoga što je rečeno, a ne bezumno slede određena uputstva, slepo se oslanjajući na autoritet govornika. Ovaj pristup se zove „razumevanje“.
Čovek je Božja voljena tvorevina. Hristos Gospod je, ovaplotivši se, prolio svoju krv za njega da bi ga iskupio od posledica prvobitnog greha. U tom smislu, osuđujući sebe, osuđujemo Tvorca, čijom voljom se rod ljudski, a posebno svako od nas, pojavio na ovoj zemlji. S druge strane, takođe ne možemo a da ne osudimo grehe u koje smo upali i nastojimo da ih se oslobodimo. Uostalom, onda se ispostavlja da smo naprasno proćerdali dar života kojim smo se udostojili, a da nismo sakupili bar nekoliko duhovnih bisera tokom zemaljskog života.
Delite:
