„Sutra ćemo se pripremati za predstojeći praznik, čistiti crkvu i teritoriju parohije. „Ko ima želju i priliku, neka dođe da radi sa nama u slavu Božiju“, najavljuje rektor posle bogosluženja, pozivajući dobrovoljce iz redova parohijana da pomognu, kako su govorili, „na dobrovoljnoj bazi“. .” Spremnost da se pomogne, da se radi ne za novac, sam po sebi je odličan kvalitet. Ali ovde, kako kažu, postoje nijanse...
Uređenje crkvene parohije, dani sadnje drveća, pripremanje i podela dobrotvorne večere su divna prilika da se podsetimo da se radi ne za novac, već za bližnje. Takav rad ujedinjuje različite ljude, inspiriše, omogućava osobi da se izdigne iznad svakodnevne rutine i pokaže svoje najbolje kvalitete. U merkantilnom, individualističkom društvu, ova prilika je veoma tražena. Za mnoge je danas veoma važno da osete jedinstvo u služenju bližnjem – zato se u parohijama i dekanatima stvaraju društva pravoslavnih dobrovoljaca (dobrovoljaca), koji, ujedinjujući se, deluju „u slavu Božiju“.
Ovo je sve super. Još je gore: tamo gde postoji iskrena želja čoveka da pomogne, da radi nesebično, često se pojavljuju ljudi koji žele da iskoriste njegovu dobru nameru u sebične svrhe. A onda se pojavljuju crkveni horovi, sastavljeni ne od profesionalnih pevača, već od ljudi spremnih da pevaju besplatno (nije teško zamisliti kako zvuče na službi). Pojavljuju se firme koje prodaju hrišćansku literaturu i potrepštine, gde su plate zaposlenih znatno niže nego u sličnim kompanijama sa sekularnom paletom robe. „Mi ovde nemamo posao, već ministarstvo; radimo u slavu Božiju“, čuće u odgovoru osoba koja obrati pažnju na takvu razliku u platama. Sve ovo nije ništa drugo do manipulacija verskim i drugim osećanjima ljudi. Ako baka-svećara koja živi od penzije može sebi da priušti da provodi dane u crkvenoj radnji, onda većina ljudi treba da izdržava porodice, izdržava decu i na kraju jednostavno živi pristojan – u materijalnom smislu – život.
„Radnik je dostojan nagrade za trudove svoje“ (Lk. 10,7), kaže Gospod Isus Hristos. Nikakve smicalice manipulatora, nikakva paracrkvena demagogija neće ukinuti ovaj temeljni princip.
Želja da se nesebično pomogne dolazi iz čovekovog srca - inače nije uopšte nesebična - i uopšte nije želja, već prinuda. Odlično je ako advokat odabere par sati nedeljno da dođe u parohiju i pruži besplatan savet onima kojima je to potrebno. Odlično je ako psiholog posle službe posveti vreme deci kojoj je potrebna njegova pomoć. Međutim, ako učitelji nedeljne škole po pola dana svake nedelje besplatno uče decu, pa čak i snose društveni teret koji im je direktor bez ceremonije bacio, nameće se pitanje za parohijskog nastojatelja: koji nivo znanja očekuje od dece u ovaj slučaj? Da li su zato vicevi o „završenju tri razreda parohijske škole“ toliko trajni? I, konačno, ovaj pristup je u direktnoj suprotnosti sa načelima obrazovanja koje je proglasila Crkva. „Pravoslavno obrazovanje danas je postavljeno na veoma ozbiljne profesionalne osnove. Ovo nije samo i ne toliko delo pojedinih entuzijasta dobrovoljaca, već obimni sistemski rad crkvenih struktura na različitim nivoima“, naglasio je Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril u intervjuu časopisu „Pravoslavna prosveta“. O kakvom sistematskom radu možemo govoriti gde decu ne uče profesionalci, već slučajni ljudi koji su spremni da rade besplatno ili za pare?
Izraz „raditi na slavu Božiju“ u svom izvornom značenju nije sinonim za reč „slobodan“. „Zar ne znate da se oni koji služe, napajaju iz svetinje? da oni koji služe oltaru uzmu deo od oltara?“ (1. Kor. 9:13), piše apostol Pavle o predanju koje datira još iz vremena starozavetne Crkve. Ne samo sveštenici, već i čitaoci, pevači, „oni koji čuvaju trpezu“, dečji učitelji i drugi ljudi koji stalno rade u parohiji, nesumnjivo zaslužuju materijalnu nagradu za svoj trud. Mitropolit budimpeštanski i ugarski Ilarion (Alfejev), s obzirom na značenje izraza koji nas zanima, primećuje: „Ovde se možemo setiti reči Gospoda Isusa Hrista: „Ištite najpre Carstva Božijeg, a sve će se ovo dodati vama“ (Matej 6:33). „To je sve“ u ovom slučaju znači materijalno bogatstvo. Najbolje bi bilo kada bi svaki hrišćanin živeo po jednostavnom principu: da sve čini u slavu Božiju, primajući materijalnu nagradu koju zaslužuje, a ne traži više. Dakle, raditi u slavu Božiju znači raditi savesno u skladu sa pravoslavnom etikom i talentom koji je Bog dao svakom čoveku.
Uređenje crkvene parohije, dani sadnje drveća, pripremanje i podela dobrotvorne večere su divna prilika da se podsetimo da se radi ne za novac, već za bližnje. Takav rad ujedinjuje različite ljude, inspiriše, omogućava osobi da se izdigne iznad svakodnevne rutine i pokaže svoje najbolje kvalitete. U merkantilnom, individualističkom društvu, ova prilika je veoma tražena. Za mnoge je danas veoma važno da osete jedinstvo u služenju bližnjem – zato se u parohijama i dekanatima stvaraju društva pravoslavnih dobrovoljaca (dobrovoljaca), koji, ujedinjujući se, deluju „u slavu Božiju“.
Ovo je sve super. Još je gore: tamo gde postoji iskrena želja čoveka da pomogne, da radi nesebično, često se pojavljuju ljudi koji žele da iskoriste njegovu dobru nameru u sebične svrhe. A onda se pojavljuju crkveni horovi, sastavljeni ne od profesionalnih pevača, već od ljudi spremnih da pevaju besplatno (nije teško zamisliti kako zvuče na službi). Pojavljuju se firme koje prodaju hrišćansku literaturu i potrepštine, gde su plate zaposlenih znatno niže nego u sličnim kompanijama sa sekularnom paletom robe. „Mi ovde nemamo posao, već ministarstvo; radimo u slavu Božiju“, čuće u odgovoru osoba koja obrati pažnju na takvu razliku u platama. Sve ovo nije ništa drugo do manipulacija verskim i drugim osećanjima ljudi. Ako baka-svećara koja živi od penzije može sebi da priušti da provodi dane u crkvenoj radnji, onda većina ljudi treba da izdržava porodice, izdržava decu i na kraju jednostavno živi pristojan – u materijalnom smislu – život.
„Radnik je dostojan nagrade za trudove svoje“ (Lk. 10,7), kaže Gospod Isus Hristos. Nikakve smicalice manipulatora, nikakva paracrkvena demagogija neće ukinuti ovaj temeljni princip.
Želja da se nesebično pomogne dolazi iz čovekovog srca - inače nije uopšte nesebična - i uopšte nije želja, već prinuda. Odlično je ako advokat odabere par sati nedeljno da dođe u parohiju i pruži besplatan savet onima kojima je to potrebno. Odlično je ako psiholog posle službe posveti vreme deci kojoj je potrebna njegova pomoć. Međutim, ako učitelji nedeljne škole po pola dana svake nedelje besplatno uče decu, pa čak i snose društveni teret koji im je direktor bez ceremonije bacio, nameće se pitanje za parohijskog nastojatelja: koji nivo znanja očekuje od dece u ovaj slučaj? Da li su zato vicevi o „završenju tri razreda parohijske škole“ toliko trajni? I, konačno, ovaj pristup je u direktnoj suprotnosti sa načelima obrazovanja koje je proglasila Crkva. „Pravoslavno obrazovanje danas je postavljeno na veoma ozbiljne profesionalne osnove. Ovo nije samo i ne toliko delo pojedinih entuzijasta dobrovoljaca, već obimni sistemski rad crkvenih struktura na različitim nivoima“, naglasio je Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril u intervjuu časopisu „Pravoslavna prosveta“. O kakvom sistematskom radu možemo govoriti gde decu ne uče profesionalci, već slučajni ljudi koji su spremni da rade besplatno ili za pare?
Izraz „raditi na slavu Božiju“ u svom izvornom značenju nije sinonim za reč „slobodan“. „Zar ne znate da se oni koji služe, napajaju iz svetinje? da oni koji služe oltaru uzmu deo od oltara?“ (1. Kor. 9:13), piše apostol Pavle o predanju koje datira još iz vremena starozavetne Crkve. Ne samo sveštenici, već i čitaoci, pevači, „oni koji čuvaju trpezu“, dečji učitelji i drugi ljudi koji stalno rade u parohiji, nesumnjivo zaslužuju materijalnu nagradu za svoj trud. Mitropolit budimpeštanski i ugarski Ilarion (Alfejev), s obzirom na značenje izraza koji nas zanima, primećuje: „Ovde se možemo setiti reči Gospoda Isusa Hrista: „Ištite najpre Carstva Božijeg, a sve će se ovo dodati vama“ (Matej 6:33). „To je sve“ u ovom slučaju znači materijalno bogatstvo. Najbolje bi bilo kada bi svaki hrišćanin živeo po jednostavnom principu: da sve čini u slavu Božiju, primajući materijalnu nagradu koju zaslužuje, a ne traži više. Dakle, raditi u slavu Božiju znači raditi savesno u skladu sa pravoslavnom etikom i talentom koji je Bog dao svakom čoveku.
Delite:
