Crkva se 5. novembra molitveno seća apostola Jakova, koji se naziva i „bratom Gospodnjim“. Ali kakav je on zapravo brat ako se iz Jevanđelja zna da Presveta Bogorodica nije imala druge dece osim Isusa Hrista?
Spasitelj zaista nije imao braće i sestara, ali je imao rođake. Na primer, rođaci ili drugi rođaci su deca Marije od Kleofine („Na Isusovom krstu stajaše Njegova Majka i sestra Njegove Majke, Marija Kleofina.“ Jovan 19:25). A takođe i pastorčad Josifa Verenika iz njegovog prethodnog braka. U tom smislu treba razumeti spominjanje Hristove braće i sestara u Jevanđelju: „Dok je još govorio narodu, Majka Njegova i braća Njegova stajaše ispred kuće, želeći da razgovaraju s Njim. A neko Mu reče: Evo, majka tvoja i braća tvoja stoje napolju i žele da govore s tobom“ (Matej 12:46-47). Među Hristovim rođacima ovog ili onog stepena bio je i apostol Jakov, koji je zbog toga dobio nadimak „brat Gospodnji“. Bilo je, međutim, i druge braće čija se imena pominju u jevanđeljima po Marku i Mateju – Josija, Juda i Simon. Ali danas nećemo govoriti o njima.
Sveti apostol Jakov, prema verziji episkopa Kiparskog Epifanija iz 4. veka, bio je najstariji od sinova pravednog Josifa iz prvog braka. O istome govori i takozvano protojevanđelje Jakovljevo: prema ovom izvoru, kada je Irod istrebio vitlejemske mladence, autor ovog teksta se sakrio kod rođaka u pustinji – a zatim, zajedno sa Svetom porodicom, otišao u Egipat. Treba napomenuti da nisu svi Hristovi rođaci prihvatili Njegovu propoved tokom Njegovog zemaljskog života: „Braća ne verovaše u Njega“ (Jovan 7:5), izveštava jevanđelist Jovan. Ali apostol Jakov je verovao. I on se pokazao kao jedan od onih kojima se vaskrsli Spasitelj javio ubrzo posle Svog Vaskrsenja (1. Kor. 15, 7).
Po Predanju, Apostol Jakov od Sedamdesetorice, brat Gospodnji, vodio je strog, podvižnički život: ostao je devičan, nije pio vino i nije jeo meso, a nosio je isključivo lanenu odeću; koža na kolenima mu je bila gruba od neprestanih molitava za Božji narod. Trideset godina je služio kao episkop Svetog grada Jerusalima i za to vreme priveo je veri Hristovoj mnoge svoje sunarodnike koji su se prethodno pridržavali starozavetne verske tradicije. Što je, naravno, izazvalo bes jevrejskog sveštenstva na čelu sa sadukejem Ananom – Judaisti su se plašili da će se ceo narod, nadahnut propovedanjem i pravednim životom Jakovljevim, obratiti Hristu.
Iskoristivši trenutak kada je jedan prokurator Judeje napustio zemlju, a drugi još nije stigao, jevrejske vođe su planirale da ili ubede episkopa jerusalimskog da se odrekne Hrista ili da ga ubiju. U vreme kada je u Hramu i oko njega bilo mnogo ljudi, jevrejski sveštenik je, ne bez prezira, upitao Jakova, koji je u to vreme stajao na visokoj porti: „Pričaj nam o Raspetome. „Da li me pitaš za Isusa? On sedi na nebu sa desne strane Svevišnje sile i ponovo će doći na oblacima nebeskim“, odgovori vladika glasno. Gomila dole je vikala: „Osana Sinu Davidovom!“ A književnici i sveštenici, razbesnevši se i vičući da je pravednik u zabludi, gurnuše ga u gnevu, nameravajući da siđu i kamenjem dokrajče svetitelja. Poslednjom snagom, podigavši se na kolena, apostol reče: „Gospode, oprosti im! Oni ne znaju šta rade." Samo je jedan od sveštenika pokušao da urazumi ostale govoreći: „Šta to radite? Vidite, pravednik se moli za vas“. Ali u to vreme fanatik, po zanimanju sukrac, udari valjkom vladiku po glavi i ubije ga. Zajedno sa apostolom mučenikom toga dana stradali su i mnogi hrišćani, ogorčeni zločinom koji se dogodio.
Ubivši episkopa jerusalimskog, sveštenici i književnici su postigli suprotno od onoga što su želeli: pošto je Sveti Jakov primio mučenički venac, broj sledbenika vere Hristove počeo je da raste. Jevrejski istoričar Josif Flavije, razmišljajući o tome šta je dovelo do pada Jerusalima 70. godine kada su grad razorili Rimljani, kaže da je Bog kaznio Jevreje, između ostalog, i za podmuklo ubistvo pravednog Jakova.
Apostol Jakov, brat Gospodnji, ostavio je vernoj deci Crkve poruku koju je napisao neposredno pre svoje mučeničke končine. U njemu on jača Jevreje koji su se okrenuli veri Hristovoj, govoreći o stradanjima koja im predstoje – a takođe upozorava na prelest da se samo verom može spasti, bez dobrih dela. „Kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva“ (Jak. 2,26) – uči apostol; Drugi deo ove fraze ponekad citiraju čak i ljudi koji su veoma udaljeni od Crkve. Katolička poslanica Svetog apostola Jakova uključena je u zbirku kanonskih knjiga Svetog pisma Novog zaveta. Najstariji obred Svete Liturgije, koji se do danas služi u nekoliko drevnih crkava sirijske tradicije, prema Predanju, sastavio je sveti apostol Jakov, brat Gospodnji.
Spasitelj zaista nije imao braće i sestara, ali je imao rođake. Na primer, rođaci ili drugi rođaci su deca Marije od Kleofine („Na Isusovom krstu stajaše Njegova Majka i sestra Njegove Majke, Marija Kleofina.“ Jovan 19:25). A takođe i pastorčad Josifa Verenika iz njegovog prethodnog braka. U tom smislu treba razumeti spominjanje Hristove braće i sestara u Jevanđelju: „Dok je još govorio narodu, Majka Njegova i braća Njegova stajaše ispred kuće, želeći da razgovaraju s Njim. A neko Mu reče: Evo, majka tvoja i braća tvoja stoje napolju i žele da govore s tobom“ (Matej 12:46-47). Među Hristovim rođacima ovog ili onog stepena bio je i apostol Jakov, koji je zbog toga dobio nadimak „brat Gospodnji“. Bilo je, međutim, i druge braće čija se imena pominju u jevanđeljima po Marku i Mateju – Josija, Juda i Simon. Ali danas nećemo govoriti o njima.
Sveti apostol Jakov, prema verziji episkopa Kiparskog Epifanija iz 4. veka, bio je najstariji od sinova pravednog Josifa iz prvog braka. O istome govori i takozvano protojevanđelje Jakovljevo: prema ovom izvoru, kada je Irod istrebio vitlejemske mladence, autor ovog teksta se sakrio kod rođaka u pustinji – a zatim, zajedno sa Svetom porodicom, otišao u Egipat. Treba napomenuti da nisu svi Hristovi rođaci prihvatili Njegovu propoved tokom Njegovog zemaljskog života: „Braća ne verovaše u Njega“ (Jovan 7:5), izveštava jevanđelist Jovan. Ali apostol Jakov je verovao. I on se pokazao kao jedan od onih kojima se vaskrsli Spasitelj javio ubrzo posle Svog Vaskrsenja (1. Kor. 15, 7).
Po Predanju, Apostol Jakov od Sedamdesetorice, brat Gospodnji, vodio je strog, podvižnički život: ostao je devičan, nije pio vino i nije jeo meso, a nosio je isključivo lanenu odeću; koža na kolenima mu je bila gruba od neprestanih molitava za Božji narod. Trideset godina je služio kao episkop Svetog grada Jerusalima i za to vreme priveo je veri Hristovoj mnoge svoje sunarodnike koji su se prethodno pridržavali starozavetne verske tradicije. Što je, naravno, izazvalo bes jevrejskog sveštenstva na čelu sa sadukejem Ananom – Judaisti su se plašili da će se ceo narod, nadahnut propovedanjem i pravednim životom Jakovljevim, obratiti Hristu.
Iskoristivši trenutak kada je jedan prokurator Judeje napustio zemlju, a drugi još nije stigao, jevrejske vođe su planirale da ili ubede episkopa jerusalimskog da se odrekne Hrista ili da ga ubiju. U vreme kada je u Hramu i oko njega bilo mnogo ljudi, jevrejski sveštenik je, ne bez prezira, upitao Jakova, koji je u to vreme stajao na visokoj porti: „Pričaj nam o Raspetome. „Da li me pitaš za Isusa? On sedi na nebu sa desne strane Svevišnje sile i ponovo će doći na oblacima nebeskim“, odgovori vladika glasno. Gomila dole je vikala: „Osana Sinu Davidovom!“ A književnici i sveštenici, razbesnevši se i vičući da je pravednik u zabludi, gurnuše ga u gnevu, nameravajući da siđu i kamenjem dokrajče svetitelja. Poslednjom snagom, podigavši se na kolena, apostol reče: „Gospode, oprosti im! Oni ne znaju šta rade." Samo je jedan od sveštenika pokušao da urazumi ostale govoreći: „Šta to radite? Vidite, pravednik se moli za vas“. Ali u to vreme fanatik, po zanimanju sukrac, udari valjkom vladiku po glavi i ubije ga. Zajedno sa apostolom mučenikom toga dana stradali su i mnogi hrišćani, ogorčeni zločinom koji se dogodio.
Ubivši episkopa jerusalimskog, sveštenici i književnici su postigli suprotno od onoga što su želeli: pošto je Sveti Jakov primio mučenički venac, broj sledbenika vere Hristove počeo je da raste. Jevrejski istoričar Josif Flavije, razmišljajući o tome šta je dovelo do pada Jerusalima 70. godine kada su grad razorili Rimljani, kaže da je Bog kaznio Jevreje, između ostalog, i za podmuklo ubistvo pravednog Jakova.
Apostol Jakov, brat Gospodnji, ostavio je vernoj deci Crkve poruku koju je napisao neposredno pre svoje mučeničke končine. U njemu on jača Jevreje koji su se okrenuli veri Hristovoj, govoreći o stradanjima koja im predstoje – a takođe upozorava na prelest da se samo verom može spasti, bez dobrih dela. „Kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva“ (Jak. 2,26) – uči apostol; Drugi deo ove fraze ponekad citiraju čak i ljudi koji su veoma udaljeni od Crkve. Katolička poslanica Svetog apostola Jakova uključena je u zbirku kanonskih knjiga Svetog pisma Novog zaveta. Najstariji obred Svete Liturgije, koji se do danas služi u nekoliko drevnih crkava sirijske tradicije, prema Predanju, sastavio je sveti apostol Jakov, brat Gospodnji.
Delite:
