S pravom se kaže: niko se sa puta ne vraća isti kao što je bio pre njega. Ovo posebno važi ako govorimo o duhovnom putovanju – hodočašću. Svake godine stotine hiljada hrišćana širom sveta kreću na put u Svetu zemlju, Svetu Goru i druge svetinje, bilo da se radi o Sarovu, Počajevskoj lavri ili katedrali Svetog Jakova apostola u Santjago de Komposteli, u Španiji. Svrha hodočasničkog putovanja je dodirivanje svetilišta. Međutim, da li smo uvek spremni za takav kontakt?
Hodočasničko putovanje ne počinje kada sednemo u autobus, voz ili avion, već mnogo ranije: čak i kada je u našim srcima sazrela namera za takvo putovanje. To, međutim, ne znači da će naša namera uskoro biti ostvarena: hodočašće, ponavljamo, nije obično putovanje. Naše vreme da to uradimo je možda došlo — ili možda još nije. „Hteo bih da idem u Jerusalim, ali nema sredstava“, piše sveti Teofan Zathodnik i odmah dodaje: „Kad nema sredstava, a nema potrebe. Sećajte se češće, ili čak svakog dana, umno svih mesta gde je Gospod bio, i umno Mu se klanjajte na svakom mestu. I to vam je dovoljno, ako ne i bolje.”
Ali ako je Gospod presudio, a čini se da sve ide dobro, za hodočasničko putovanje svakako moramo tražiti blagoslov našeg ispovednika ili, ako ga nemamo, sveštenika kojeg poštujemo. Često uzimamo blagoslov za svakodnevne i porodične stvari - ali za hodočašće je imperativ da ga uzmemo. Na kraju krajeva, hodočašće može promeniti život hrišćanina, čak i ako te promene ne primetimo odmah na sebi.
Kada se spremamo na put, pažljivo proveravamo da li smo sve spakovali i da nismo zaboravili ništa važno. Pre hodočasničkog putovanja takva provera je još potrebnija – samo da biste proverili, pored dokumenata i stvari, moraćete da proverite i svoje unutrašnje stanje. Zar se nismo sabrali u svetinje, a da se nismo pomirili sa nekim od naših suseda? Da li su posetili one kojima je davno obećano da će ih posetiti? Da li ste otplatili svoje dugove? Da li smo ostavili nedovršeni posao na koji ćemo se mentalno vratiti kada bude trebalo da razmišljamo o nečem sasvim drugom? Sve su ovo veoma važna pitanja. I naravno, kada idete na pokloničko putovanje, prvo morate prisustvovati tajni ispovesti – i još bolje, pričestiti se Svetim Hristovim Tajnama.
Hodočasnici - ili, kako su govorili, vernici - retko putuju do svetilišta sami, posebno u modernim vremenima. Uostalom, ljudi ujedinjeni zajedničkim ciljem su velika sila, pre svega duhovna. Ali ono što čini ljude ujedinjenim nije boravak u istom prostoru, već zajedničko unutrašnje raspoloženje. Nećemo ponovo ulaziti u detalje o tome kakav je stav prikladan za nekoga ko sebe smatra hrišćaninom. Napomenimo samo da će nam odsustvo razdražljivosti, lakonizma, vedrog raspoloženja, blagonaklonog odnosa prema saputnicima i stanovnicima onih mesta gde idemo na bogosluženja i, naravno, unutrašnje molitve, omogućiti da dodirnemo svetinju kako bi pobožno sećanje na ovo ostaje u našem srcu za ceo život.
Hodočasničko putovanje ne počinje kada sednemo u autobus, voz ili avion, već mnogo ranije: čak i kada je u našim srcima sazrela namera za takvo putovanje. To, međutim, ne znači da će naša namera uskoro biti ostvarena: hodočašće, ponavljamo, nije obično putovanje. Naše vreme da to uradimo je možda došlo — ili možda još nije. „Hteo bih da idem u Jerusalim, ali nema sredstava“, piše sveti Teofan Zathodnik i odmah dodaje: „Kad nema sredstava, a nema potrebe. Sećajte se češće, ili čak svakog dana, umno svih mesta gde je Gospod bio, i umno Mu se klanjajte na svakom mestu. I to vam je dovoljno, ako ne i bolje.”
Ali ako je Gospod presudio, a čini se da sve ide dobro, za hodočasničko putovanje svakako moramo tražiti blagoslov našeg ispovednika ili, ako ga nemamo, sveštenika kojeg poštujemo. Često uzimamo blagoslov za svakodnevne i porodične stvari - ali za hodočašće je imperativ da ga uzmemo. Na kraju krajeva, hodočašće može promeniti život hrišćanina, čak i ako te promene ne primetimo odmah na sebi.
Kada se spremamo na put, pažljivo proveravamo da li smo sve spakovali i da nismo zaboravili ništa važno. Pre hodočasničkog putovanja takva provera je još potrebnija – samo da biste proverili, pored dokumenata i stvari, moraćete da proverite i svoje unutrašnje stanje. Zar se nismo sabrali u svetinje, a da se nismo pomirili sa nekim od naših suseda? Da li su posetili one kojima je davno obećano da će ih posetiti? Da li ste otplatili svoje dugove? Da li smo ostavili nedovršeni posao na koji ćemo se mentalno vratiti kada bude trebalo da razmišljamo o nečem sasvim drugom? Sve su ovo veoma važna pitanja. I naravno, kada idete na pokloničko putovanje, prvo morate prisustvovati tajni ispovesti – i još bolje, pričestiti se Svetim Hristovim Tajnama.
Hodočasnici - ili, kako su govorili, vernici - retko putuju do svetilišta sami, posebno u modernim vremenima. Uostalom, ljudi ujedinjeni zajedničkim ciljem su velika sila, pre svega duhovna. Ali ono što čini ljude ujedinjenim nije boravak u istom prostoru, već zajedničko unutrašnje raspoloženje. Nećemo ponovo ulaziti u detalje o tome kakav je stav prikladan za nekoga ko sebe smatra hrišćaninom. Napomenimo samo da će nam odsustvo razdražljivosti, lakonizma, vedrog raspoloženja, blagonaklonog odnosa prema saputnicima i stanovnicima onih mesta gde idemo na bogosluženja i, naravno, unutrašnje molitve, omogućiti da dodirnemo svetinju kako bi pobožno sećanje na ovo ostaje u našem srcu za ceo život.
Delite:
