Verovatno su mnogi videli spektakularne (i šokantne) scene egzorcizma opsednutih ljudi u holivudskim filmovima. Sveštenik, najčešće katolik, čita molitve nad čovekom koji se grči, hripa, osenjuje ga krstom, škropi svetom vodicom... Egzorcizam nije postupak koji sprovodi isključivo Katolička crkva; ova praksa je poznata i pravoslavlju, gde se zove ukor.
Već u svom zemaljskom životu Sin Božiji je imao moć da izgoni nečiste duhove; Samo njegovo ime je imalo takvu moć. "Bog! I demoni nas slušaju u ime Tvoje“ (Lk. 10, 17) – apostoli su bili zadivljeni brojem Sedamdesetorice. Po obećanju Spasitelja, posle Njegovog Vaskrsenja, ova sposobnost („Imenjem mojim izgonićete demone“, Mk 16,17) ostala je kod apostola i preneta je dalje od njih, na druge ljude, zajedno sa polaganje ruku. Čak su i pagani znali za dar egzorcizma, koji je posedovao hrišćanski klir. Kasnije je 26. kanon Laodikijskog sabora (364) ograničio krug osoba koje su imale pravo da se bave ovom praksom: „One koji ne potiču od episkopa ne treba zaklinjati ni u crkvama ni u kućama. Ovakvo stanje u Pravoslavnoj Crkvi traje do danas. Izveštavanjem se, po pravilu, bavi iskusno sveštenstvo iz reda monaštva. Ali i među njima je relativno malo ljudi koji su spremni da vode ovaj najopasniji duhovni rat i pobede u njemu – i deluju isključivo po blagoslovu episkopa.
Iako su izabrani svetitelji prošlih vekova često samo jednom kratkom molitvom uz pomen Hristovog imena izgonili nečiste duhove, u pravoslavnoj tradiciji postoji poseban „Moleban za slabe, obuzete nečistim duhovima“. Čitaju ga nad opsednutim, u određeno vreme kropeći ga svetom vodicom i osenjujući ga raspećem.
Opsednut je vrlo precizna reč: demon, on je demon ili nečisti duh, kao da drži čoveka, tera ga da ispuni tuđu, a ne svoju volju. Međutim, da bi na ovaj način potčinio čoveka, demon prvo porobljava njegov um i osećanja, postepeno ga potkopavajući sumnjom, nevericom, gnevom, strahom, gordošću – pa tek onda zaposeda njegovu volju. Neverovatno je teško čoveku koji redovno posećuje bogosluženja u crkvi, ispunjava svakodnevno molitveno pravilo, ispoveda se i pričešćuje, da odvede nečistog duha na stranputicu – od takvih se trude da se drže podalje. „Ova vrsta se izgoni samo molitvom i postom“ (Matej 17:21), Spasitelj je govorio o demonima.
Opsednutost je često praćena grčevima, izlivima besa, bludom, vulgarnim jezikom, bogohuljenjem i otvorenom agresijom. Pa ipak, čovek opsednut, opsednut demonima je isti bolesnik; ne treba misliti da je gori ili grešniji od drugih ljudi. Samo iz razloga poznatih Gospodu, On je dozvolio ovu slabost – od koje se čovek može osloboditi posle ukora, ili će je možda nositi mnogo godina, kao svoj krst. Ovo je zastrašujuće, bolno breme – ali ko zna da li ono ne sprečava čoveka da počini druge, mnogo teže grehe?
Pa ipak, apsolutno je neophodno pokušati da se oslobodite opsesije putem ukora - i tu mnogo zavisi od istrajnosti i ljubavi rođaka stradalog. Naravno, treba pribeći ukoru ako činjenicu posedovanja potvrdi ispovednik ili drugi iskusni sveštenik. Na kraju krajeva, mnogi laici imaju tendenciju da za osobu koja je razdražljiva, podrugljiva, ravnodušna prema crkvenim službama i sakramentima kažu: „ima demona“. Ovo nije samo prelest, već i jasan greh prema bližnjem. Uostalom, ko zna kojim putem Gospod vodi u hram?
Tokom mnogo vekova, egzorcizam opsednutih u pravoslavnoj tradiciji vršio je sveštenik egzorcista (ovde bi ova reč bila prikladna, bukvalno prevedena kao „čarovnik” – i označava posebnu „specijalizaciju” duhovnika u prvim vekovima naše doba) pojedinačno – preko jedne ličnosti. Međutim, u novije vreme su se proširile molitve sa čitanjem pomenutog „Sledećeg...“, zbog čega se okuplja mnogo ljudi. Moguće je da među njima zaista ima opsednutih demonima – međutim, većina tamo dolazi „za svaki slučaj“ ili „da se očiste, neće biti gore“ – i to često samo iz radoznalosti: šta ako neko od posetilaca laje ili plače kao petao? Takva motivacija za dolazak na ukor nije duhovno korisna stvar, a ponekad je sasvim opasna. Ne zna se kako će se ponašati demon izbačen iz čoveka. Hoće li odmah potražiti novu žrtvu? A apsolutno je grešno tajno snimati proces ukora, a zatim ga postavljati na internet kako bi prikupili više pregleda. Isterivanje demona je opasan postupak za duhovnika i izuzetno bolan postupak za stradalnika; suludo je to pretvoriti u predstavu.
Među ljudima koji su ukoreni i lišeni posedovanja po pravilu nema nevernika. Suočevši se licem u lice sa duhovnim svetom, odnosno sa njegovim nižim predstavnicima, više se ne može biti materijalista. A gde ide prognani demon? Spasitelj o tome govori: „Kad nečisti duh izađe iz čoveka, hodi po sušnim mestima, tražeći odmora, i ne nalazi ga; ondaali on kaže: vratiću se svojoj kući iz koje sam izašao. A kad dođe, nađe ga nenaseljenog, pometenog i očišćenog; zatim ode i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši, nastani se tamo; i čoveku tom poslednje je gore od prve“ (Mt. 12, 43-45). Ovo je izuzetno važno zapamtiti za ljude koji su dobili duhovnu pomoć u Crkvi Hristovoj. Samo posećivanje hrama, učestvovanje u Crkvenim Tajnama i život u skladu sa hrišćanskom etikom mogu poslužiti kao istinska zaštita od nasrtaja zlih duhova.
V. Sergienko
Već u svom zemaljskom životu Sin Božiji je imao moć da izgoni nečiste duhove; Samo njegovo ime je imalo takvu moć. "Bog! I demoni nas slušaju u ime Tvoje“ (Lk. 10, 17) – apostoli su bili zadivljeni brojem Sedamdesetorice. Po obećanju Spasitelja, posle Njegovog Vaskrsenja, ova sposobnost („Imenjem mojim izgonićete demone“, Mk 16,17) ostala je kod apostola i preneta je dalje od njih, na druge ljude, zajedno sa polaganje ruku. Čak su i pagani znali za dar egzorcizma, koji je posedovao hrišćanski klir. Kasnije je 26. kanon Laodikijskog sabora (364) ograničio krug osoba koje su imale pravo da se bave ovom praksom: „One koji ne potiču od episkopa ne treba zaklinjati ni u crkvama ni u kućama. Ovakvo stanje u Pravoslavnoj Crkvi traje do danas. Izveštavanjem se, po pravilu, bavi iskusno sveštenstvo iz reda monaštva. Ali i među njima je relativno malo ljudi koji su spremni da vode ovaj najopasniji duhovni rat i pobede u njemu – i deluju isključivo po blagoslovu episkopa.
Iako su izabrani svetitelji prošlih vekova često samo jednom kratkom molitvom uz pomen Hristovog imena izgonili nečiste duhove, u pravoslavnoj tradiciji postoji poseban „Moleban za slabe, obuzete nečistim duhovima“. Čitaju ga nad opsednutim, u određeno vreme kropeći ga svetom vodicom i osenjujući ga raspećem.
Opsednut je vrlo precizna reč: demon, on je demon ili nečisti duh, kao da drži čoveka, tera ga da ispuni tuđu, a ne svoju volju. Međutim, da bi na ovaj način potčinio čoveka, demon prvo porobljava njegov um i osećanja, postepeno ga potkopavajući sumnjom, nevericom, gnevom, strahom, gordošću – pa tek onda zaposeda njegovu volju. Neverovatno je teško čoveku koji redovno posećuje bogosluženja u crkvi, ispunjava svakodnevno molitveno pravilo, ispoveda se i pričešćuje, da odvede nečistog duha na stranputicu – od takvih se trude da se drže podalje. „Ova vrsta se izgoni samo molitvom i postom“ (Matej 17:21), Spasitelj je govorio o demonima.
Opsednutost je često praćena grčevima, izlivima besa, bludom, vulgarnim jezikom, bogohuljenjem i otvorenom agresijom. Pa ipak, čovek opsednut, opsednut demonima je isti bolesnik; ne treba misliti da je gori ili grešniji od drugih ljudi. Samo iz razloga poznatih Gospodu, On je dozvolio ovu slabost – od koje se čovek može osloboditi posle ukora, ili će je možda nositi mnogo godina, kao svoj krst. Ovo je zastrašujuće, bolno breme – ali ko zna da li ono ne sprečava čoveka da počini druge, mnogo teže grehe?
Pa ipak, apsolutno je neophodno pokušati da se oslobodite opsesije putem ukora - i tu mnogo zavisi od istrajnosti i ljubavi rođaka stradalog. Naravno, treba pribeći ukoru ako činjenicu posedovanja potvrdi ispovednik ili drugi iskusni sveštenik. Na kraju krajeva, mnogi laici imaju tendenciju da za osobu koja je razdražljiva, podrugljiva, ravnodušna prema crkvenim službama i sakramentima kažu: „ima demona“. Ovo nije samo prelest, već i jasan greh prema bližnjem. Uostalom, ko zna kojim putem Gospod vodi u hram?
Tokom mnogo vekova, egzorcizam opsednutih u pravoslavnoj tradiciji vršio je sveštenik egzorcista (ovde bi ova reč bila prikladna, bukvalno prevedena kao „čarovnik” – i označava posebnu „specijalizaciju” duhovnika u prvim vekovima naše doba) pojedinačno – preko jedne ličnosti. Međutim, u novije vreme su se proširile molitve sa čitanjem pomenutog „Sledećeg...“, zbog čega se okuplja mnogo ljudi. Moguće je da među njima zaista ima opsednutih demonima – međutim, većina tamo dolazi „za svaki slučaj“ ili „da se očiste, neće biti gore“ – i to često samo iz radoznalosti: šta ako neko od posetilaca laje ili plače kao petao? Takva motivacija za dolazak na ukor nije duhovno korisna stvar, a ponekad je sasvim opasna. Ne zna se kako će se ponašati demon izbačen iz čoveka. Hoće li odmah potražiti novu žrtvu? A apsolutno je grešno tajno snimati proces ukora, a zatim ga postavljati na internet kako bi prikupili više pregleda. Isterivanje demona je opasan postupak za duhovnika i izuzetno bolan postupak za stradalnika; suludo je to pretvoriti u predstavu.
Među ljudima koji su ukoreni i lišeni posedovanja po pravilu nema nevernika. Suočevši se licem u lice sa duhovnim svetom, odnosno sa njegovim nižim predstavnicima, više se ne može biti materijalista. A gde ide prognani demon? Spasitelj o tome govori: „Kad nečisti duh izađe iz čoveka, hodi po sušnim mestima, tražeći odmora, i ne nalazi ga; ondaali on kaže: vratiću se svojoj kući iz koje sam izašao. A kad dođe, nađe ga nenaseljenog, pometenog i očišćenog; zatim ode i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši, nastani se tamo; i čoveku tom poslednje je gore od prve“ (Mt. 12, 43-45). Ovo je izuzetno važno zapamtiti za ljude koji su dobili duhovnu pomoć u Crkvi Hristovoj. Samo posećivanje hrama, učestvovanje u Crkvenim Tajnama i život u skladu sa hrišćanskom etikom mogu poslužiti kao istinska zaštita od nasrtaja zlih duhova.
V. Sergienko
Delite:
