Kuni se – jedna osoba prilazi drugoj, u stvari mu saopštavajući: Ne verujem ti. I dobrovoljno se kune - Bogom, životom, majkom, zdravljem deteta... Kakve strašne reči! Posebno za hrišćanina, koji sigurno zna reči Gospoda Isusa Hrista: „Ne kuni se uopšte“ (Matej 5,34)...
Čak su i mudraci starozavetne Crkve više puta primećivali: čovek može planirati, težiti, nameravati – ali postizanje cilja je uvek u ruci Svemogućeg. Kako će se život čoveka okrenuti? Na koje puteve će ga voditi Promisao Božiji? Ne znamo ni šta nas čeka sutra. Na osnovu ovoga, položiti zakletvu da ćete to sigurno učiniti - ili, naprotiv, nikada nećete učiniti nešto - u najmanju ruku je nepromišljeno. A ako se istovremeno seća i Boga, onda je greh, pošto je direktno kršenje Treće zapovesti – da se ime Gospodnje ne seća naprasno. Međutim, zakletve kao takve u starozavetna vremena nisu bile zabranjene – njihovo neispunjavanje se smatralo grehom.
U Besedi na gori Sin Božiji govori o stvarima koje su nemerljivo veće od zabrana i uputstava starozavetne Crkve. Posmatrati koje nije lako – ali je istovremeno njihovo posmatranje za ljudsku dušu u izvesnom smislu „akrobatika“ i vodi je putem blaženstva. Ima li danas mnogo onih koji, nakon što su dobili udarac u desni obraz, zamene drugi? U tom smislu treba razumeti i reči Spasiteljeve o zakletvama – navešćemo ih ovde u celosti.
„Čuli ste i šta je rečeno o starima: „Ne prekrši zakletvu svoju, nego ispuni svoje zakletve pred Gospodom. Ali ja vam kažem: ne kunite se nikako: ni nebom, jer je presto Božiji; ni zemlja, jer je podnožje Njegovim; ni Jerusalim, jer je to grad velikog Cara; ne kuni se svojom glavom, jer ne možeš ni jednu kosu učiniti belom ili crnom. Ali neka vaša reč bude: „da, da“; "ne ne"; a više od ovoga je od zloga“ (Mt. 5, 33-37).
Uz sve ovo, živimo u društvu za koje su zakletve sasvim prihvatljiva praksa. „Kunem se“, kaže predsednik zemlje tokom inauguracije. Muškarci i žene koji polože vojnu zakletvu zaklinju se da će biti verni otadžbini, da će se pridržavati Ustava i naređenja komande. Zakletvu da će pošteno ispunjavati lekarsku dužnost, pružati medicinsku negu i čuvati lekarsku tajnu polažu diplomci medicinskih univerziteta, postajući lekar. Treba napomenuti da su sveštenici gotovo uvek prisutni na ovakvim ceremonijama - doduše ne polažući zakletve, ali de facto postaju njihovi svedoci.
Mora se shvatiti da su objektivno takve zakletve relikvija sačuvana iz drevnih, prehrišćanskih zajednica – vojnih, birokratskih, svešteničkih, medicinskih. Prvobitna Hipokratova zakletva, na primer, počinjala je rečima: „Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higijom i Panacejom, svim bogovima i boginjama, uzimajući ih za svedoke...“. Kao što vidite, izvorni izvor nije imao nikakve veze sa hrišćanstvom pa čak ni sa starozavetnom Crkvom i nije mogao imati. Savremena društva su samo prilagodila zakletvena obećanja drevnih korporacija bez promene njihove suštine.
Stoga, ako se takvo svečano obećanje traži od hrišćanina koji je izabrao službu lekara ili vojnog čoveka, dozvoljeno je dati ga. Međutim, u pitanjima morala, Hristov zakon – zakon Ljubavi – verniku znači više od bilo kakvih građanskih zakletva i zakletvi. Život je raznovrstan, a postoje i situacije u kojima se od čoveka traži da bira između jednog i drugog. Setite se barem pesme V. Visotskog "Onaj koji nije pucao." Štaviše, ovaj izbor može biti i lični i kolektivni. U Osnovama društvenog koncepta, koje je donela Ruska pravoslavna crkva devedesetih godina prošlog veka, postoji klauzula koja dozvoljava radnje neposlušnosti državnim zakonima, ako su u nekom delu u suprotnosti sa hrišćanskim zapovestima.
Sumirajući gore navedeno, napominjemo da ako su zakletve dozvoljene u javnom životu, onda ova praksa ne može imati mesta u ličnim odnosima hrišćana. Reč sledbenika vere Hristove, bilo „da“, „ne“ ili bilo koja druga, ne treba da bude prazna, već teška i da uvek ima značenje. A očigledan je greh zahtevati od nekoga da se zakune: ako čovek zbog nekih okolnosti ne može da ispuni obećanje, njegovo samopoštovanje će neminovno pasti – a deo odgovornosti za to će pasti na onoga ko je insistirao na zakletva.
Čak su i mudraci starozavetne Crkve više puta primećivali: čovek može planirati, težiti, nameravati – ali postizanje cilja je uvek u ruci Svemogućeg. Kako će se život čoveka okrenuti? Na koje puteve će ga voditi Promisao Božiji? Ne znamo ni šta nas čeka sutra. Na osnovu ovoga, položiti zakletvu da ćete to sigurno učiniti - ili, naprotiv, nikada nećete učiniti nešto - u najmanju ruku je nepromišljeno. A ako se istovremeno seća i Boga, onda je greh, pošto je direktno kršenje Treće zapovesti – da se ime Gospodnje ne seća naprasno. Međutim, zakletve kao takve u starozavetna vremena nisu bile zabranjene – njihovo neispunjavanje se smatralo grehom.
U Besedi na gori Sin Božiji govori o stvarima koje su nemerljivo veće od zabrana i uputstava starozavetne Crkve. Posmatrati koje nije lako – ali je istovremeno njihovo posmatranje za ljudsku dušu u izvesnom smislu „akrobatika“ i vodi je putem blaženstva. Ima li danas mnogo onih koji, nakon što su dobili udarac u desni obraz, zamene drugi? U tom smislu treba razumeti i reči Spasiteljeve o zakletvama – navešćemo ih ovde u celosti.
„Čuli ste i šta je rečeno o starima: „Ne prekrši zakletvu svoju, nego ispuni svoje zakletve pred Gospodom. Ali ja vam kažem: ne kunite se nikako: ni nebom, jer je presto Božiji; ni zemlja, jer je podnožje Njegovim; ni Jerusalim, jer je to grad velikog Cara; ne kuni se svojom glavom, jer ne možeš ni jednu kosu učiniti belom ili crnom. Ali neka vaša reč bude: „da, da“; "ne ne"; a više od ovoga je od zloga“ (Mt. 5, 33-37).
Uz sve ovo, živimo u društvu za koje su zakletve sasvim prihvatljiva praksa. „Kunem se“, kaže predsednik zemlje tokom inauguracije. Muškarci i žene koji polože vojnu zakletvu zaklinju se da će biti verni otadžbini, da će se pridržavati Ustava i naređenja komande. Zakletvu da će pošteno ispunjavati lekarsku dužnost, pružati medicinsku negu i čuvati lekarsku tajnu polažu diplomci medicinskih univerziteta, postajući lekar. Treba napomenuti da su sveštenici gotovo uvek prisutni na ovakvim ceremonijama - doduše ne polažući zakletve, ali de facto postaju njihovi svedoci.
Mora se shvatiti da su objektivno takve zakletve relikvija sačuvana iz drevnih, prehrišćanskih zajednica – vojnih, birokratskih, svešteničkih, medicinskih. Prvobitna Hipokratova zakletva, na primer, počinjala je rečima: „Kunem se Apolonom lekarom, Asklepijem, Higijom i Panacejom, svim bogovima i boginjama, uzimajući ih za svedoke...“. Kao što vidite, izvorni izvor nije imao nikakve veze sa hrišćanstvom pa čak ni sa starozavetnom Crkvom i nije mogao imati. Savremena društva su samo prilagodila zakletvena obećanja drevnih korporacija bez promene njihove suštine.
Stoga, ako se takvo svečano obećanje traži od hrišćanina koji je izabrao službu lekara ili vojnog čoveka, dozvoljeno je dati ga. Međutim, u pitanjima morala, Hristov zakon – zakon Ljubavi – verniku znači više od bilo kakvih građanskih zakletva i zakletvi. Život je raznovrstan, a postoje i situacije u kojima se od čoveka traži da bira između jednog i drugog. Setite se barem pesme V. Visotskog "Onaj koji nije pucao." Štaviše, ovaj izbor može biti i lični i kolektivni. U Osnovama društvenog koncepta, koje je donela Ruska pravoslavna crkva devedesetih godina prošlog veka, postoji klauzula koja dozvoljava radnje neposlušnosti državnim zakonima, ako su u nekom delu u suprotnosti sa hrišćanskim zapovestima.
Sumirajući gore navedeno, napominjemo da ako su zakletve dozvoljene u javnom životu, onda ova praksa ne može imati mesta u ličnim odnosima hrišćana. Reč sledbenika vere Hristove, bilo „da“, „ne“ ili bilo koja druga, ne treba da bude prazna, već teška i da uvek ima značenje. A očigledan je greh zahtevati od nekoga da se zakune: ako čovek zbog nekih okolnosti ne može da ispuni obećanje, njegovo samopoštovanje će neminovno pasti – a deo odgovornosti za to će pasti na onoga ko je insistirao na zakletva.
Delite:
