U naše vreme opscene zloupotrebe - ili, jednostavnije, opscenosti - mogu se čuti skoro svuda. Ljudi pristojnog izgleda, šetajući ulicom, ponekad začine svoj govor tako baznim rečnikom da se čovek ne može ne zapitati: kako to kombinuju - lep izgled i ružan govor? Kao što je neko vrlo precizno primetio, oni ne psuju - pričaju bezobrazno. Da li je tačno da je psovanje „po majci“ hula na Bogorodicu, kako neki tvrde? A šta je uopšte psovka sa stanovišta pravoslavnog dogmata?
„Iz obilja srca usta govore. Dobar čovek iz dobrog blaga izvlači dobra, a zao čovek iz zle riznice donosi zla“ (Mt. 12, 34), govori Gospod Isus Hristos. Osoba koja se pričešćuje na usta, osoba koja je tada ispunjena radošću i mirom, ne treba da se izražava nepristojnim vređanjem. Svet koji je u njegovom srcu izliva svetle, smislene reči. A šta nam, ponekad i nesvesno, govori o sebi zloglasnom čoveku? Šta je pakao u njemu tokom njegovog života? Kakav je zapravo njegov krug prijatelja, gde je strunjača norma? Da je i sam odrastao ili proveo duže vreme u sredini u kojoj je uobičajeno da se tako priča? Šta on vidi u nama kao potencijalnim sagovornicima, spremnim da komuniciraju neispisanim rečnikom? Često je to upravo ono što jeste.
Ponekad se otirač vrlo precizno definiše kao hrabarski greh. Starozavetni Ham se rugao sopstvenom ocu kada je video njegovu golotinju. Osoba koja pominje svoju majku ispresecanu psovkama podsmeva se majčinstvu – Božijoj tajni, zahvaljujući kojoj ljudi dolaze na svet. A preko Bogorodice – takođe? Da, način i ne namerno, ali on vređa svoj govor i Caricu Nebesku, koja je rodila Božanstvenog Mladenca - između ostalih žena. Zato su psovke koje izgovaraju žene i devojke posebno podle za sluh.
U nekim jezicima, kao što je kanadska verzija francuskog, postoje sofisticirane psovke u kojima su nazivi liturgijskih predmeta bogohulno pomešani sa niskim seksualnim rečnikom. U prvim godinama sovjetske vlasti, nešto slično se pojavilo i na ruskom jeziku – kada su se obeležavali Bog i Bogorodica u kombinaciji sa nepristojnim zlostavljanjem. Tako su se izražavale „trupe“ – ljudi koji su hteli da javno istaknu svoje odricanje od Hrista, raskid sa tradicionalnom verom svoje matične zemlje – pravoslavnim hrišćanstvom. Na sreću, ovaj običaj je sa završetkom bezbožne ere iščeznuo – iako se njegovi odjeci i danas mogu čuti u govoru nekih naših sunarodnika, koji, po reči Jevanđelja, zaista ne znaju šta rade. (Lk. 23, 34).
Mat je veoma žilava, podmukla zamka: samo se naviknite na to - i biće veoma teško zaustaviti se, prestanite da koristite psovke. Ovo čini psovke povezanim sa opsesijom. Mnogi ljudi znaju da nakon što neko vreme razgovarate u ovom duhu - ili čak samo budete prisutni u dijalogu psovača, onda se osećate devastirano, neko vreme ne želite da uopšte razgovarate. Na isti način, demoni koji mu se približavaju lišavaju čoveka snage.
Sposobnost razmišljanja i izražavanja svojih misli uz pomoć govora je dar Božiji, svih živih bića na Zemlji dat samo čoveku, stvorenom kao voljena tvorevina Gospodnja po Njegovom liku i podobiju. Prevarant bezumno rasipa ovaj dar – kao što je rasipni sin proćerdao deo imanja koji je dobio od oca u poznatoj jevanđeljskoj paraboli (Lk. 15, 11-32). Međutim, junak parabole se vratio svom ocu, pokajao se i oprošteno mu je. Da li će rđav čovek za života imati vremena da se pokaje? Ko zna…
Kao vernici, nemamo pravo da osuđujemo one koji svoj govor posipaju nepristojnim vređanjem. Ali možemo i moramo izabrati društveni krug koji je pristojan za pravoslavnog hrišćanina. Pa čak i ako zbog nekih okolnosti ne možemo da kažemo posle psalmopevca: „Idite od mene svi koji činite bezakonje“ (Ps. 6,9), mi svakako ne možemo da se ugledamo na njihova dela. Ili bolje rečeno, reči, koje su, u krajnjoj liniji, i dela.
V. Sergienko
„Iz obilja srca usta govore. Dobar čovek iz dobrog blaga izvlači dobra, a zao čovek iz zle riznice donosi zla“ (Mt. 12, 34), govori Gospod Isus Hristos. Osoba koja se pričešćuje na usta, osoba koja je tada ispunjena radošću i mirom, ne treba da se izražava nepristojnim vređanjem. Svet koji je u njegovom srcu izliva svetle, smislene reči. A šta nam, ponekad i nesvesno, govori o sebi zloglasnom čoveku? Šta je pakao u njemu tokom njegovog života? Kakav je zapravo njegov krug prijatelja, gde je strunjača norma? Da je i sam odrastao ili proveo duže vreme u sredini u kojoj je uobičajeno da se tako priča? Šta on vidi u nama kao potencijalnim sagovornicima, spremnim da komuniciraju neispisanim rečnikom? Često je to upravo ono što jeste.
Ponekad se otirač vrlo precizno definiše kao hrabarski greh. Starozavetni Ham se rugao sopstvenom ocu kada je video njegovu golotinju. Osoba koja pominje svoju majku ispresecanu psovkama podsmeva se majčinstvu – Božijoj tajni, zahvaljujući kojoj ljudi dolaze na svet. A preko Bogorodice – takođe? Da, način i ne namerno, ali on vređa svoj govor i Caricu Nebesku, koja je rodila Božanstvenog Mladenca - između ostalih žena. Zato su psovke koje izgovaraju žene i devojke posebno podle za sluh.
U nekim jezicima, kao što je kanadska verzija francuskog, postoje sofisticirane psovke u kojima su nazivi liturgijskih predmeta bogohulno pomešani sa niskim seksualnim rečnikom. U prvim godinama sovjetske vlasti, nešto slično se pojavilo i na ruskom jeziku – kada su se obeležavali Bog i Bogorodica u kombinaciji sa nepristojnim zlostavljanjem. Tako su se izražavale „trupe“ – ljudi koji su hteli da javno istaknu svoje odricanje od Hrista, raskid sa tradicionalnom verom svoje matične zemlje – pravoslavnim hrišćanstvom. Na sreću, ovaj običaj je sa završetkom bezbožne ere iščeznuo – iako se njegovi odjeci i danas mogu čuti u govoru nekih naših sunarodnika, koji, po reči Jevanđelja, zaista ne znaju šta rade. (Lk. 23, 34).
Mat je veoma žilava, podmukla zamka: samo se naviknite na to - i biće veoma teško zaustaviti se, prestanite da koristite psovke. Ovo čini psovke povezanim sa opsesijom. Mnogi ljudi znaju da nakon što neko vreme razgovarate u ovom duhu - ili čak samo budete prisutni u dijalogu psovača, onda se osećate devastirano, neko vreme ne želite da uopšte razgovarate. Na isti način, demoni koji mu se približavaju lišavaju čoveka snage.
Sposobnost razmišljanja i izražavanja svojih misli uz pomoć govora je dar Božiji, svih živih bića na Zemlji dat samo čoveku, stvorenom kao voljena tvorevina Gospodnja po Njegovom liku i podobiju. Prevarant bezumno rasipa ovaj dar – kao što je rasipni sin proćerdao deo imanja koji je dobio od oca u poznatoj jevanđeljskoj paraboli (Lk. 15, 11-32). Međutim, junak parabole se vratio svom ocu, pokajao se i oprošteno mu je. Da li će rđav čovek za života imati vremena da se pokaje? Ko zna…
Kao vernici, nemamo pravo da osuđujemo one koji svoj govor posipaju nepristojnim vređanjem. Ali možemo i moramo izabrati društveni krug koji je pristojan za pravoslavnog hrišćanina. Pa čak i ako zbog nekih okolnosti ne možemo da kažemo posle psalmopevca: „Idite od mene svi koji činite bezakonje“ (Ps. 6,9), mi svakako ne možemo da se ugledamo na njihova dela. Ili bolje rečeno, reči, koje su, u krajnjoj liniji, i dela.
V. Sergienko
Delite:
