Moram reći da sam bio duboko neverujući čovek. Agresivni ateista. Smejao se vernicima. Drsko sam mislio da su to slabo obrazovani ljudi. A onda sam jednog dana, dok sam služio u Egiptu, završio na službi u Ismailiji kod jednog američkog oficira, kapetana, za kojeg se ispostavilo da je kapelan (sveštenik u vojsci). Malo sam komunicirao s njim - nije bilo zajedničkih interesa. Štaviše, nerviralo me je što je stalno uključivao kasetofon sa snimkom crkvene službe na engleskom, što mi je bilo potpuno nerazumljivo. I onda sam, najzad, sa iritacijom pitao šta sluša, i da mi je to smetalo. Kapelan nije pokazao uvredu, ali je sa žarom počeo da dokazuje da je to božansko, duhovno i korisno za čoveka.
„Slušaj, kakvo je tvoje obrazovanje?“, upitao sam.
- Završio sam fakultet. - bio je odgovor.
Imao sam veliko, posebno poštovanje prema sovjetskim univerzitetima. Na reč univerzitet, preda mnom se uzdigla slika Moskovskog državnog univerziteta, „veličanstvene tvrđave nauke“. U SSSR-u je bilo nekoliko univerziteta, uglavnom instituta koji su davali odlično obrazovanje, univerzitet je nešto više. Ovo je sada, u kapitalizmu, i imamo samo univerzitete, ali nivo obrazovanja je veoma daleko od sovjetskih institucija. A godinama kasnije, kada sam počeo da radim kao prevodilac i kada sam mnogo komunicirao sa američkim preduzetnicima, shvatio sam da je američko univerzitetsko obrazovanje isto kao i naše sadašnje. A da sam to znao u vreme susreta sa kapelanom, onda ne bih imao tako pozitivnu reakciju na reč univerzitet.
Ali posle njegovih reči o univerzitetu, prešli smo na raspravu o religiji: ja sam tvrdio da nema Boga, a on je skoro plačući pokušavao da dokaže da postoji. Posle žestoke svađe, nešto me je kao da me gurnulo iznutra. Možda nešto ne razumem? Možda on zna, a ja ne?
Tada sam iskreno, sa velikom željom da naučim nešto meni nepoznato, zamolio da pričam o Bogu da bih prihvatio ovo objašnjenje i razumeo. U nekom trenutku sam pomislio da saznajem neku tajnu. Dugo mi je sa strašću pričao o religiji, pažljivo sam slušao, ali ništa nisam razumeo i bio sam razočaran. Ali posle nekog vremena osetio sam da se u mom mozgu pojavilo nešto novo. Šta? Ne znam.
Prošlo je oko mesec dana od ovog razgovora. Unaprijeđen sam kao kadrovski službenik (šef ljudskih resursa) u Kairu. Sedište UN na Bliskom istoku nalazilo se u Jerusalimu, gde su se periodično održavale konferencije osoblja. I, bukvalno, nakon mog imenovanja na novu funkciju, sazvana je još jedna konferencija. Stariji iz naše grupe sovjetskih posmatrača, moja supruga i ja otišli smo na konferenciju.
Treba napomenuti da u to vreme nije bilo diplomatskih odnosa između SSSR-a i Izraela, a da bismo mi, građani SSSR-a, tamo stigli, morali smo da dobijemo dozvolu premijera Izraela. Posle nekog vremena dobijena je dozvola i otišli smo na službeni put. Stigao na aerodrom u Jerusalimu, počeo da prolazi carinu. Dugo su se petljali sa nama. Pregledano negde u posebnoj prostoriji, pegla i prenosivi prijemnik, koje smo poneli sa sobom da peglamo i zabavimo se. Pegla nam je ubrzo vraćena, ali je prijemnik zadržan i vraćen tek po povratku u Kairo.
Epizoda na ovom aerodromu mi je ostala u sećanju. Prošao sam sve potrage i čekao suprugu za kojom se još traga. Odjednom mi je, sasvim neočekivano, prišla grupa ljudi sa profesionalnom kamerom, jedan od njih se predstavio kao radnik izraelske televizije i na engleskom tražio dozvolu da postavi nekoliko pitanja. Nisam se protivio, iako to nisu pozdravile ni naše vlasti ni vlasti UN. Uradio sam to jer su se šuškale da je sovjetskim posmatračima zabranjeno da daju intervjue stranim novinarima, a želeo sam da dokažem suprotno.
Počeo je rekavši da je njegova grupa ovde sasvim slučajno. Pa naravno.... Onda je usledilo pitanje:
- Da li ste vi zaista sovjetski oficir?
Posle ovog pitanja sam se nadimao, jer sam se osećao kao Heroj Sovjetskog Saveza. Sovjetski oficir „zvuči ponosno.“ Odgovorio je potvrdno, iako je bio u uniformi, i to je bilo razumljivo. Dejla je usledilo neočekivano pitanje, iz kakvih sam trupa. Ovo, naravno, nije bila tajna, ali nekako nije običaj da se stranog oficira pita gde služi. Ćutao sam nekoliko sekundi, razmišljajući šta da mu kažem. On je, verujući da nisam razumeo pitanje, pojasnio:
- Pa jesi li ti iz PVO, tankeru?
Mnogo mi se dopao redosled pitanja: protivvazdušna odbrana, tanker. Bio sam oficir protivvazdušne odbrane i znao sam kako su sovjetski sistemi protivvazdušne odbrane (S-75 i S-125) funkcionisali sjajno tokom rata Egipta i Sirije protiv izraelskih aviona, uništavajući skoro sve avione, a samo hitna pomoć SAD je pomogla da se avijacija obnovi u najkraćem mogućem roku, što je i pomoglo da se dobije rat. Zapaljeni su i tenkovi, uglavnom sa bazama. Evo razloga za ovo pitanje. Ponovo je usledilo pitanje. Nisam imao želju da odgovaram na pitanja koja su izgledala provokativno. Ogorčeno sam slegnuo ramenima, a druga osoba iz grupe je prišla ispitivaču i rekla nešto na hebrejskom. Odmah su otišli, a posle nekoliko sekundi ponovo su se vratili i starešina je, kako sam ga razumeo, ponudio:
- Pozivamo vas na našu televiziju. Možeš li doći?
„Molim vas“, odgovorio sam.
- Ali samo vi treba da se obratite sedištu UN, komandantu, jer bez njegove dozvole nemam pravo da dajem takve intervjue. Ovo je uslov Povelje UN.
Televizijska grupa je penzionisana. Tu je sve stalo.
U Jerusalimu smo mi, sovjetski oficiri, po pravilu boravili u Ruskoj crkvenoj misiji... Činjenica je da su hoteli u Jerusalimu veoma skupi, a mi smo se trudili da uštedimo. Stanovnici misije, sveštenici, monasi i monahinje, dočekali su nas sa neskrivenom radošću – bili smo glasnici iz Rusije, otadžbine onih koji su živeli i duhovno delovali u dalekom Izraelu. Zbog nepostojanja diplomatskih odnosa tih dana, nije im bilo lako i bilo je zadovoljstvo iskoristiti priliku da komuniciraju sa izaslanicima otadžbine. Tako sam u razgovoru sa ocem Feofanom saznao da su oni stalno pod kontrolom izraelskih specijalnih službi. I zaista, u tom trenutku njihov automobil je bio parkiran u blizini misije, pored koje smo prošli. Priredili su nam veličanstvene večere sa skromnom, ali veoma ukusnom monaškom hranom, organizovali izlete na sveta mesta.
I tako, jednog dana smo odvedeni na ekskurziju u grad Vitlejem. Ovaj grad sam poznavao od dubokog detinjstva, pošto mi je baka čitala pesme o Hristu:
- Bio sam u Vitlejemu, gde se Hristos rodio, raj se otvorio, anđeli pevali, gromko trubili...
I pričala je o mudracima koji su išli uz Vitlejemsku zvezdu do Hristovog rodnog mesta. I, eto, na putu za Vitlejem setih se bake, njene priče; Osećao sam da idem samim putem kojim su išle duboko istorijske ličnosti, za mene bajkovite. A sa mnom je u tom trenutku bila i moja baka. Bilo je posebno raspoloženje, osećaj duhovnosti, to osećanje sam shvatio mnogo godina kasnije.
Stigli smo u grad, dovezli se do hrama, ušli u niski ulaz, sišli niz stepenice do mesta rođenja. Pogledali smo okolo, slikali se kod zvezde koja označava mesto rođenja. U blizini ove niše sa zvezdom videli smo grupu ljudi obučenih u orijentalnu odeću. Pitao sam monaha koji nas je pratio ko ovi ljudi sede u drugoj niši. Odgovorio mi je da su i oni hrišćani, koliko se sećam, katolici, a i oni ovde poštuju Hrista.
"Zašto ne naša zvezda?" upitao sam.
„Oni veruju da je Hristos rođen na tom mestu“, bio je odgovor.
Iskreno iznenađen, a dalje sa osećanjem neke superiornosti ateiste nad bednim vernicima, upitao sam, obuzet ponosom.
Pa gde je rođen? Šta se nalazi na dva mesta odjednom? Haha!
- Evo! reče naš monah odlučno pokazujući na zvezdu. Nisam imao više pitanja.
Sutradan, naš ljubazni i dragi monah, mladić od tridesetak godina, doveo nas je do hrama Groba Gospodnjeg. Niskim stepenicama smo se popeli na mesto Hristovog raspeća, na Golgotu. Stali su u red da zavuku ruku u rupu u kojoj se, prema legendi, nalazio krst od raspeća. Ispred mene je bila moja supruga Tanja, koja je, spustivši ruku u rupu, trgnula ju je ushićeno rekla da ne može do dna. Uronio sam ruku i bukvalno tridesetak centimetara kasnije osetio dno. Zatim su sišli u Kuvukliju, a pre toga su se zaustavili na mestu gde su se, posle pogubljenja Hristovog, pripremali za sahranu, brišući telo tamjanom. Ovo je ravan kamen, prema legendi, ako prislonite uvo na njega, možete čuti zvukove tih dalekih godina, ništa nisam čuo, a ni Tanja nije čula.
Zatim smo posetili mesto sahranjivanja Bogorodice. Photographed. Otišli smo u Getsimanski vrt, gde je Juda poljubio Hrista i time ga izdao. Posetili smo ženski planinski manastir, gde se nalazi kamen sa kojeg je protosinđel oglasio rođenje Hristovo. Oni su ga fotografisali. Razgovarao sam sa monahinjom koja nije obraćala pažnju na nas (mnogo stranih turista je posećivalo manastir), a nakon mog apela bila je iznenađena što smo Rusi (SSSR nije imao diplomatske odnose sa Izraelom) i rekla da je provela jedanaest godina. godine u italijanskom manastiru, koji su italijanske vlasti zatvorile, a potom prebačen u Jerusalim i tamo vrši duhovnu službu.
Svi ovi događaji i susreti ostavili su snažan utisak u mom srcu. U avionu, odlazeći, uhvatila sam se udubljena u analizu svega što mi se dešavalo. Zaključak je bio jedan-Hristos kao ličnost! A ovo je bila neobična osoba! Pre toga sam poricao čak i njegovo postojanje. Ovo je rezultat vaspitanja, državnog ateizma. I sad sa tugom razmišljam kakav sam uskogrudan bio. Rečeno mi je da je svet stvorila priroda, a nije mi ni palo na pamet da priroda (šume, polja, drveće, planine i mora) ne može da stvori ljudski um, pa čak ni životinjski. Čovekov um mogao je samo da stvori savršeniji, veći um, koji danas nazivamo Bogom. Kako očigledno i jednostavno. I ovi dokazi nisu mogli da prodru u moj začepljeni mozak sve do odrasle dobi.
Avionom UN leteli smo za Kairo. Život je tekao uobičajeno: služili smo kao posmatrači, odmarali se u slobodno vreme, čega je, iskreno, bilo mnogo, a u poređenju sa službom u Oružanim snagama SSSR-a, jednostavno nije bilo gde. Jednom, dok sam u vili gde se nalazilo naše sedište i počivalište UN, čuo sam klasičnu melodiju koja je na klaviru svirala jedna žena. Ispostavilo se da je žena našeg oficira posmatrača. Dok sam je slušao kako svira, stavio sam ruku na policu punu engleskih knjiga i odjednom osetio da mi je nešto blizu.
Uklonio sam ovu stavku, za koju se ispostavilo da je knjiga na ruskom. Učinilo mi se čudnim: u engleskoj biblioteci postoji knjiga na ruskom. Na njemu je napisano „Ne samo stolar“. Sve me ovo veoma zanimalo, i uzeo sam da pročitam. Knjiga je bila o Isusu Hristu. Pročitao sam je sa velikim interesovanjem. I odjednom mi se učini da mi je ova knjiga odozgo suđena i da je zadržim za sebe. Što sam i uradio. Doneo ga je kući, stavio u našu biblioteku i više ga se nije setio. Ovu knjigu je pronašao i pročitao moj sin Ilja, a posle nekog vremena otišao je u crkvu i krstio se. Oljina ćerka je uradila isto. Sve ovo je urađeno bez i najmanje intervencije nas roditelja. I sada sam konačno shvatio da je knjiga poslata meni, mojoj porodici.
Andrej Makarov
„Slušaj, kakvo je tvoje obrazovanje?“, upitao sam.
- Završio sam fakultet. - bio je odgovor.
Imao sam veliko, posebno poštovanje prema sovjetskim univerzitetima. Na reč univerzitet, preda mnom se uzdigla slika Moskovskog državnog univerziteta, „veličanstvene tvrđave nauke“. U SSSR-u je bilo nekoliko univerziteta, uglavnom instituta koji su davali odlično obrazovanje, univerzitet je nešto više. Ovo je sada, u kapitalizmu, i imamo samo univerzitete, ali nivo obrazovanja je veoma daleko od sovjetskih institucija. A godinama kasnije, kada sam počeo da radim kao prevodilac i kada sam mnogo komunicirao sa američkim preduzetnicima, shvatio sam da je američko univerzitetsko obrazovanje isto kao i naše sadašnje. A da sam to znao u vreme susreta sa kapelanom, onda ne bih imao tako pozitivnu reakciju na reč univerzitet.
Ali posle njegovih reči o univerzitetu, prešli smo na raspravu o religiji: ja sam tvrdio da nema Boga, a on je skoro plačući pokušavao da dokaže da postoji. Posle žestoke svađe, nešto me je kao da me gurnulo iznutra. Možda nešto ne razumem? Možda on zna, a ja ne?
Tada sam iskreno, sa velikom željom da naučim nešto meni nepoznato, zamolio da pričam o Bogu da bih prihvatio ovo objašnjenje i razumeo. U nekom trenutku sam pomislio da saznajem neku tajnu. Dugo mi je sa strašću pričao o religiji, pažljivo sam slušao, ali ništa nisam razumeo i bio sam razočaran. Ali posle nekog vremena osetio sam da se u mom mozgu pojavilo nešto novo. Šta? Ne znam.
Prošlo je oko mesec dana od ovog razgovora. Unaprijeđen sam kao kadrovski službenik (šef ljudskih resursa) u Kairu. Sedište UN na Bliskom istoku nalazilo se u Jerusalimu, gde su se periodično održavale konferencije osoblja. I, bukvalno, nakon mog imenovanja na novu funkciju, sazvana je još jedna konferencija. Stariji iz naše grupe sovjetskih posmatrača, moja supruga i ja otišli smo na konferenciju.
Treba napomenuti da u to vreme nije bilo diplomatskih odnosa između SSSR-a i Izraela, a da bismo mi, građani SSSR-a, tamo stigli, morali smo da dobijemo dozvolu premijera Izraela. Posle nekog vremena dobijena je dozvola i otišli smo na službeni put. Stigao na aerodrom u Jerusalimu, počeo da prolazi carinu. Dugo su se petljali sa nama. Pregledano negde u posebnoj prostoriji, pegla i prenosivi prijemnik, koje smo poneli sa sobom da peglamo i zabavimo se. Pegla nam je ubrzo vraćena, ali je prijemnik zadržan i vraćen tek po povratku u Kairo.
Epizoda na ovom aerodromu mi je ostala u sećanju. Prošao sam sve potrage i čekao suprugu za kojom se još traga. Odjednom mi je, sasvim neočekivano, prišla grupa ljudi sa profesionalnom kamerom, jedan od njih se predstavio kao radnik izraelske televizije i na engleskom tražio dozvolu da postavi nekoliko pitanja. Nisam se protivio, iako to nisu pozdravile ni naše vlasti ni vlasti UN. Uradio sam to jer su se šuškale da je sovjetskim posmatračima zabranjeno da daju intervjue stranim novinarima, a želeo sam da dokažem suprotno.
Počeo je rekavši da je njegova grupa ovde sasvim slučajno. Pa naravno.... Onda je usledilo pitanje:
- Da li ste vi zaista sovjetski oficir?
Posle ovog pitanja sam se nadimao, jer sam se osećao kao Heroj Sovjetskog Saveza. Sovjetski oficir „zvuči ponosno.“ Odgovorio je potvrdno, iako je bio u uniformi, i to je bilo razumljivo. Dejla je usledilo neočekivano pitanje, iz kakvih sam trupa. Ovo, naravno, nije bila tajna, ali nekako nije običaj da se stranog oficira pita gde služi. Ćutao sam nekoliko sekundi, razmišljajući šta da mu kažem. On je, verujući da nisam razumeo pitanje, pojasnio:
- Pa jesi li ti iz PVO, tankeru?
Mnogo mi se dopao redosled pitanja: protivvazdušna odbrana, tanker. Bio sam oficir protivvazdušne odbrane i znao sam kako su sovjetski sistemi protivvazdušne odbrane (S-75 i S-125) funkcionisali sjajno tokom rata Egipta i Sirije protiv izraelskih aviona, uništavajući skoro sve avione, a samo hitna pomoć SAD je pomogla da se avijacija obnovi u najkraćem mogućem roku, što je i pomoglo da se dobije rat. Zapaljeni su i tenkovi, uglavnom sa bazama. Evo razloga za ovo pitanje. Ponovo je usledilo pitanje. Nisam imao želju da odgovaram na pitanja koja su izgledala provokativno. Ogorčeno sam slegnuo ramenima, a druga osoba iz grupe je prišla ispitivaču i rekla nešto na hebrejskom. Odmah su otišli, a posle nekoliko sekundi ponovo su se vratili i starešina je, kako sam ga razumeo, ponudio:
- Pozivamo vas na našu televiziju. Možeš li doći?
„Molim vas“, odgovorio sam.
- Ali samo vi treba da se obratite sedištu UN, komandantu, jer bez njegove dozvole nemam pravo da dajem takve intervjue. Ovo je uslov Povelje UN.
Televizijska grupa je penzionisana. Tu je sve stalo.
U Jerusalimu smo mi, sovjetski oficiri, po pravilu boravili u Ruskoj crkvenoj misiji... Činjenica je da su hoteli u Jerusalimu veoma skupi, a mi smo se trudili da uštedimo. Stanovnici misije, sveštenici, monasi i monahinje, dočekali su nas sa neskrivenom radošću – bili smo glasnici iz Rusije, otadžbine onih koji su živeli i duhovno delovali u dalekom Izraelu. Zbog nepostojanja diplomatskih odnosa tih dana, nije im bilo lako i bilo je zadovoljstvo iskoristiti priliku da komuniciraju sa izaslanicima otadžbine. Tako sam u razgovoru sa ocem Feofanom saznao da su oni stalno pod kontrolom izraelskih specijalnih službi. I zaista, u tom trenutku njihov automobil je bio parkiran u blizini misije, pored koje smo prošli. Priredili su nam veličanstvene večere sa skromnom, ali veoma ukusnom monaškom hranom, organizovali izlete na sveta mesta.
I tako, jednog dana smo odvedeni na ekskurziju u grad Vitlejem. Ovaj grad sam poznavao od dubokog detinjstva, pošto mi je baka čitala pesme o Hristu:
- Bio sam u Vitlejemu, gde se Hristos rodio, raj se otvorio, anđeli pevali, gromko trubili...
I pričala je o mudracima koji su išli uz Vitlejemsku zvezdu do Hristovog rodnog mesta. I, eto, na putu za Vitlejem setih se bake, njene priče; Osećao sam da idem samim putem kojim su išle duboko istorijske ličnosti, za mene bajkovite. A sa mnom je u tom trenutku bila i moja baka. Bilo je posebno raspoloženje, osećaj duhovnosti, to osećanje sam shvatio mnogo godina kasnije.
Stigli smo u grad, dovezli se do hrama, ušli u niski ulaz, sišli niz stepenice do mesta rođenja. Pogledali smo okolo, slikali se kod zvezde koja označava mesto rođenja. U blizini ove niše sa zvezdom videli smo grupu ljudi obučenih u orijentalnu odeću. Pitao sam monaha koji nas je pratio ko ovi ljudi sede u drugoj niši. Odgovorio mi je da su i oni hrišćani, koliko se sećam, katolici, a i oni ovde poštuju Hrista.
"Zašto ne naša zvezda?" upitao sam.
„Oni veruju da je Hristos rođen na tom mestu“, bio je odgovor.
Iskreno iznenađen, a dalje sa osećanjem neke superiornosti ateiste nad bednim vernicima, upitao sam, obuzet ponosom.
Pa gde je rođen? Šta se nalazi na dva mesta odjednom? Haha!
- Evo! reče naš monah odlučno pokazujući na zvezdu. Nisam imao više pitanja.
Sutradan, naš ljubazni i dragi monah, mladić od tridesetak godina, doveo nas je do hrama Groba Gospodnjeg. Niskim stepenicama smo se popeli na mesto Hristovog raspeća, na Golgotu. Stali su u red da zavuku ruku u rupu u kojoj se, prema legendi, nalazio krst od raspeća. Ispred mene je bila moja supruga Tanja, koja je, spustivši ruku u rupu, trgnula ju je ushićeno rekla da ne može do dna. Uronio sam ruku i bukvalno tridesetak centimetara kasnije osetio dno. Zatim su sišli u Kuvukliju, a pre toga su se zaustavili na mestu gde su se, posle pogubljenja Hristovog, pripremali za sahranu, brišući telo tamjanom. Ovo je ravan kamen, prema legendi, ako prislonite uvo na njega, možete čuti zvukove tih dalekih godina, ništa nisam čuo, a ni Tanja nije čula.
Zatim smo posetili mesto sahranjivanja Bogorodice. Photographed. Otišli smo u Getsimanski vrt, gde je Juda poljubio Hrista i time ga izdao. Posetili smo ženski planinski manastir, gde se nalazi kamen sa kojeg je protosinđel oglasio rođenje Hristovo. Oni su ga fotografisali. Razgovarao sam sa monahinjom koja nije obraćala pažnju na nas (mnogo stranih turista je posećivalo manastir), a nakon mog apela bila je iznenađena što smo Rusi (SSSR nije imao diplomatske odnose sa Izraelom) i rekla da je provela jedanaest godina. godine u italijanskom manastiru, koji su italijanske vlasti zatvorile, a potom prebačen u Jerusalim i tamo vrši duhovnu službu.
Svi ovi događaji i susreti ostavili su snažan utisak u mom srcu. U avionu, odlazeći, uhvatila sam se udubljena u analizu svega što mi se dešavalo. Zaključak je bio jedan-Hristos kao ličnost! A ovo je bila neobična osoba! Pre toga sam poricao čak i njegovo postojanje. Ovo je rezultat vaspitanja, državnog ateizma. I sad sa tugom razmišljam kakav sam uskogrudan bio. Rečeno mi je da je svet stvorila priroda, a nije mi ni palo na pamet da priroda (šume, polja, drveće, planine i mora) ne može da stvori ljudski um, pa čak ni životinjski. Čovekov um mogao je samo da stvori savršeniji, veći um, koji danas nazivamo Bogom. Kako očigledno i jednostavno. I ovi dokazi nisu mogli da prodru u moj začepljeni mozak sve do odrasle dobi.
Avionom UN leteli smo za Kairo. Život je tekao uobičajeno: služili smo kao posmatrači, odmarali se u slobodno vreme, čega je, iskreno, bilo mnogo, a u poređenju sa službom u Oružanim snagama SSSR-a, jednostavno nije bilo gde. Jednom, dok sam u vili gde se nalazilo naše sedište i počivalište UN, čuo sam klasičnu melodiju koja je na klaviru svirala jedna žena. Ispostavilo se da je žena našeg oficira posmatrača. Dok sam je slušao kako svira, stavio sam ruku na policu punu engleskih knjiga i odjednom osetio da mi je nešto blizu.
Uklonio sam ovu stavku, za koju se ispostavilo da je knjiga na ruskom. Učinilo mi se čudnim: u engleskoj biblioteci postoji knjiga na ruskom. Na njemu je napisano „Ne samo stolar“. Sve me ovo veoma zanimalo, i uzeo sam da pročitam. Knjiga je bila o Isusu Hristu. Pročitao sam je sa velikim interesovanjem. I odjednom mi se učini da mi je ova knjiga odozgo suđena i da je zadržim za sebe. Što sam i uradio. Doneo ga je kući, stavio u našu biblioteku i više ga se nije setio. Ovu knjigu je pronašao i pročitao moj sin Ilja, a posle nekog vremena otišao je u crkvu i krstio se. Oljina ćerka je uradila isto. Sve ovo je urađeno bez i najmanje intervencije nas roditelja. I sada sam konačno shvatio da je knjiga poslata meni, mojoj porodici.
Andrej Makarov
Delite:
