Često u razgovorima između ljudi možete čuti fraze poput "moj ispovednik je savetovao ..." ili "ispovednik nije blagoslovio ...". Koga je u naše vreme uobičajeno zvati ispovednikom - i da li je svakom verniku potrebna takva osoba? Da budemo jasni.
U početku se za ispovednika zvao sveštenik, kome su išli u hram na ispovest. Ali vremenom je značenje ove reči postalo mnogo šire. Već u 16-17 veku, ispovednik carske porodice, na primer, ne samo da je ispovedao, već je učestvovao i u rešavanju drugih važnih pitanja - na primer, u imenovanju dece ili o preporučljivosti braka. U manastirima su za ispovednike postavljani iskusni jeromonasi, igumani, arhimandriti, koji su bili zaduženi da se staraju o duhovnom životu monaštva. U svetu je sveštenik počeo da se naziva ispovednikom, kome su ne samo išli na ispovest, već su se sa njim savetovali o najvažnijim pitanjima – mogao se nazvati i duhovnim ocem.
Dakle, ispovednik je duhovni mentor koji podržava hrišćanina na njegovom putu ka spasenju: on može dati vredan savet ako ga zatraži, upozori ako je potrebno... Naravno, za to mora postojati odnos poverenja između ispovednika i lice. A mogu se razviti kada čovek počne češće da dolazi u hram, ispoveda se i pričešćuje. Ispovedajući se i prosto razgovarajući sa sveštenicima, čovek razume – i češće oseća – ko mu je od njih bliži, sa kim ima više razumevanja, sa kim se lakše otvara u raznim pitanjima. Sasvim je moguće tražiti od takvog sveštenika da postane ispovednik.
Međutim, morate biti spremni da čujete odbijanje. Razlozi za to mogu biti veoma različiti. Na primer, visoka zaposlenost sveštenika. Ili vrlo slučajno poznanstvo sa osobom koja postavlja takav zahtev. Ili možda čovek jednostavno još nema potrebu za ličnim duhovnim rukovodstvom – vreme još nije došlo.
Bolje je kada sveštenik sa iskustvom u crkvenoj službi i parohijskom radu postane ispovednik. Oci koji su tek završili Bogosloviju često su voljni da daju savete parohijanima za razne prilike – ali ovi saveti, po pravilu, još uvek nisu potkrepljeni ličnim iskustvom. S druge strane, teško da vredi zvati poznatog sveštenika kao ispovednika. Prvo, zato što u takvom izboru nema ništa gore od toga da se rukovodite sujetom. Drugo, čak i ako pristane, takav sveštenik – bilo da je dekan ili, recimo, načelnik eparhijskog odeljenja – može objektivno da ne nađe dovoljno vremena za promišljenu komunikaciju sa vama.
Neki ljudi pogrešno shvataju odnos sa ispovednikom, tražeći od njega savet o bilo kom, čak i najbeznačajnijem pitanju. Ovo je prevara. Čoveku je data slobodna volja, a ispovednik ne može i ne treba da odlučuje umesto čoveka. Pitati za savet u teškoj situaciji, kada je izbor zaista težak, jedno je; prebacivanje odgovornosti za svoje nedonesene odluke na sveštenika je sasvim druga stvar. Odnosi između ispovednika i njegovog duhovnog čeda ne grade se na principu apsolutne poslušnosti: šta je jedan rekao, to je drugi uradio. Druga stvar je kada je čovek u mislima prešao na sve moguće načine da reši problem, nije se zaustavio ni na čemu - i tek onda se obratio ispovedniku. U takvoj situaciji njegovi saveti mogu biti od velike pomoći.
U zaključku, napominjemo još jedno značenje savremene upotrebe reči „ispovednik“. Između ostalog, u naše vreme tako se nazivaju sveštenici koji su raspoređeni u kadetski korpus, policijsku upravu, bolnicu ili neku drugu instituciju. Naravno, takav sveštenik nije ispovednik u smislu koji mi smatramo – odnosno duhovni otac za svaki rad, služenje, učenje baš u ovoj ustanovi. Međutim, to može postati takvo za nekoga lično, ako ta osoba oseti potrebu za njegovim duhovnim vođstvom.
V. Sergienko
U početku se za ispovednika zvao sveštenik, kome su išli u hram na ispovest. Ali vremenom je značenje ove reči postalo mnogo šire. Već u 16-17 veku, ispovednik carske porodice, na primer, ne samo da je ispovedao, već je učestvovao i u rešavanju drugih važnih pitanja - na primer, u imenovanju dece ili o preporučljivosti braka. U manastirima su za ispovednike postavljani iskusni jeromonasi, igumani, arhimandriti, koji su bili zaduženi da se staraju o duhovnom životu monaštva. U svetu je sveštenik počeo da se naziva ispovednikom, kome su ne samo išli na ispovest, već su se sa njim savetovali o najvažnijim pitanjima – mogao se nazvati i duhovnim ocem.
Dakle, ispovednik je duhovni mentor koji podržava hrišćanina na njegovom putu ka spasenju: on može dati vredan savet ako ga zatraži, upozori ako je potrebno... Naravno, za to mora postojati odnos poverenja između ispovednika i lice. A mogu se razviti kada čovek počne češće da dolazi u hram, ispoveda se i pričešćuje. Ispovedajući se i prosto razgovarajući sa sveštenicima, čovek razume – i češće oseća – ko mu je od njih bliži, sa kim ima više razumevanja, sa kim se lakše otvara u raznim pitanjima. Sasvim je moguće tražiti od takvog sveštenika da postane ispovednik.
Međutim, morate biti spremni da čujete odbijanje. Razlozi za to mogu biti veoma različiti. Na primer, visoka zaposlenost sveštenika. Ili vrlo slučajno poznanstvo sa osobom koja postavlja takav zahtev. Ili možda čovek jednostavno još nema potrebu za ličnim duhovnim rukovodstvom – vreme još nije došlo.
Bolje je kada sveštenik sa iskustvom u crkvenoj službi i parohijskom radu postane ispovednik. Oci koji su tek završili Bogosloviju često su voljni da daju savete parohijanima za razne prilike – ali ovi saveti, po pravilu, još uvek nisu potkrepljeni ličnim iskustvom. S druge strane, teško da vredi zvati poznatog sveštenika kao ispovednika. Prvo, zato što u takvom izboru nema ništa gore od toga da se rukovodite sujetom. Drugo, čak i ako pristane, takav sveštenik – bilo da je dekan ili, recimo, načelnik eparhijskog odeljenja – može objektivno da ne nađe dovoljno vremena za promišljenu komunikaciju sa vama.
Neki ljudi pogrešno shvataju odnos sa ispovednikom, tražeći od njega savet o bilo kom, čak i najbeznačajnijem pitanju. Ovo je prevara. Čoveku je data slobodna volja, a ispovednik ne može i ne treba da odlučuje umesto čoveka. Pitati za savet u teškoj situaciji, kada je izbor zaista težak, jedno je; prebacivanje odgovornosti za svoje nedonesene odluke na sveštenika je sasvim druga stvar. Odnosi između ispovednika i njegovog duhovnog čeda ne grade se na principu apsolutne poslušnosti: šta je jedan rekao, to je drugi uradio. Druga stvar je kada je čovek u mislima prešao na sve moguće načine da reši problem, nije se zaustavio ni na čemu - i tek onda se obratio ispovedniku. U takvoj situaciji njegovi saveti mogu biti od velike pomoći.
U zaključku, napominjemo još jedno značenje savremene upotrebe reči „ispovednik“. Između ostalog, u naše vreme tako se nazivaju sveštenici koji su raspoređeni u kadetski korpus, policijsku upravu, bolnicu ili neku drugu instituciju. Naravno, takav sveštenik nije ispovednik u smislu koji mi smatramo – odnosno duhovni otac za svaki rad, služenje, učenje baš u ovoj ustanovi. Međutim, to može postati takvo za nekoga lično, ako ta osoba oseti potrebu za njegovim duhovnim vođstvom.
V. Sergienko
Delite:
