U ponedeljak posle Trojice — ili 51. dan posle Vaskrsa — Crkva proslavlja Dan Svetog Duha. Reklo bi se, zašto bi jedna od ipostasi Svete Trojice bila posebno poštovana? Da bismo ovo razumeli, okrenimo se istoriji praznika.
U IV veku, nakon što je hrišćanstvo bilo priznato kao jedna od zvaničnih religija Rimskog carstva, ali još nije postalo državna religija u njemu, širi se znatan broj jeresi, namećući sledbenicima vere Hristove lažno shvatanje. Trojičnog Božanstva. Jedno od ovih lažnih učenja bilo je makedonsko ime, nazvano po arhiepiskopu carigradskog Makedonije.
Drugi naziv za ovu jeres je duhoborizam: Makedonci su verovali da je Sveti Duh stvoren kao anđeli i da nema jednaku slavu sa Bogom Ocem i Bogom Sinom. Ova jeres je bila rasprostranjena na istoku carstva – u Maloj Aziji, Egiptu, Helespontu. Protiv makedonizma su govorili takvi stubovi Crkve tog doba kao što su Sveti Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Grigorije Niski i drugi. Na Drugom vaseljenskom saboru, održanom 381. godine, jeres duhobora je anatemisana. A njegovu distribuciju u carstvu zakonski zabranjuje car Teodosije Veliki.
Drugi vaseljenski sabor je utvrdio dogmat o ishođenju Duha Svetoga od Oca, o Njegovoj jednakosti i supstancijalnosti sa druga dva lica Svete Trojice, što je zapisano u Nikejsko-Caregradskom Simvolu vere koji su usvojili učesnici. U znak sećanja na trijumf istine nad zabludom, ustanovljen je Dan Svetog Duha, koji se dešava posle Pedesetnice. Dakle, Duhovdan je, s jedne strane, nastavak praznika Trojice, s druge strane, deluje kao samostalan praznik, na koji se posebno veliča Bog Duh Sveti.
U mnogim zemljama Dan Svetog Duha je proglašen državnim praznikom. U predrevolucionarnoj Rusiji, uveliko su ga slavili vernici, za koje je ovaj dan počeo prazničnom bogosluženjem u hramu. U narodnim verovanjima ovaj dan je fiksiran kao „imendan zemlje“, kada se ni u kom slučaju ne može orati, drljati, kopati, sejati – na kraju krajeva, Duh Sveti silazi na zemlju, prosipa se svuda i puni kuće. Na današnji dan osveštani su stanovi i bunari, a u litiji su obilazine njive.
Posle ručka na dan Duhova, žene i devojke su išle na polje, gde su gađale stolnjake pravo na zemlju i priređivale, kako bi danas rekli, piknike - „nahrani zemlju“. Uveče su po selima i selima mladi izlazili na tradicionalna prolećna veselja koja su trajala iza ponoći. Ljudi su čvrsto verovali da se zli duhovi koji lutaju zemljom plaše Duhovnog dana - stoga su u ponedeljak posle Trojice iscelitelji sigurno sakupljali bilje i kombinovali ih u jednom ili drugom sastavu: takve kolekcije su se smatrale posebno efikasnim.
Brojni narodni znaci su povezani sa danom Svetog Duha. Veruje se da posle njega ne dolazi kalendar, već pravo leto. Ako na Spirits pada jaka kiša, onda će leto i jesen biti uglavnom topli i sunčani. Ali obilna boja na drveću tog dana govori o nadolazećoj oštroj zimi.
U današnje vreme nemaju svi priliku da posete ponedeljak – dan Svetog Duha – na prazničnoj službi u hramu. Ali ništa nas ne sprečava da ovog dana jutarnjim molitvama dodamo jednu posebnu, posvećenu ovoj ipostasi Trojičnog Božanstva: „Care Nebeski, Utešitelju, Duše Istine...“. Na kraju dana, pored večernjih molitava, bilo bi dobro pročitati i akatist Svetome Duhu – njegov tekst se može naći u parohijskoj radnji ili na zvaničnim pravoslavnim sajtovima.
U IV veku, nakon što je hrišćanstvo bilo priznato kao jedna od zvaničnih religija Rimskog carstva, ali još nije postalo državna religija u njemu, širi se znatan broj jeresi, namećući sledbenicima vere Hristove lažno shvatanje. Trojičnog Božanstva. Jedno od ovih lažnih učenja bilo je makedonsko ime, nazvano po arhiepiskopu carigradskog Makedonije.
Drugi naziv za ovu jeres je duhoborizam: Makedonci su verovali da je Sveti Duh stvoren kao anđeli i da nema jednaku slavu sa Bogom Ocem i Bogom Sinom. Ova jeres je bila rasprostranjena na istoku carstva – u Maloj Aziji, Egiptu, Helespontu. Protiv makedonizma su govorili takvi stubovi Crkve tog doba kao što su Sveti Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Grigorije Niski i drugi. Na Drugom vaseljenskom saboru, održanom 381. godine, jeres duhobora je anatemisana. A njegovu distribuciju u carstvu zakonski zabranjuje car Teodosije Veliki.
Drugi vaseljenski sabor je utvrdio dogmat o ishođenju Duha Svetoga od Oca, o Njegovoj jednakosti i supstancijalnosti sa druga dva lica Svete Trojice, što je zapisano u Nikejsko-Caregradskom Simvolu vere koji su usvojili učesnici. U znak sećanja na trijumf istine nad zabludom, ustanovljen je Dan Svetog Duha, koji se dešava posle Pedesetnice. Dakle, Duhovdan je, s jedne strane, nastavak praznika Trojice, s druge strane, deluje kao samostalan praznik, na koji se posebno veliča Bog Duh Sveti.
U mnogim zemljama Dan Svetog Duha je proglašen državnim praznikom. U predrevolucionarnoj Rusiji, uveliko su ga slavili vernici, za koje je ovaj dan počeo prazničnom bogosluženjem u hramu. U narodnim verovanjima ovaj dan je fiksiran kao „imendan zemlje“, kada se ni u kom slučaju ne može orati, drljati, kopati, sejati – na kraju krajeva, Duh Sveti silazi na zemlju, prosipa se svuda i puni kuće. Na današnji dan osveštani su stanovi i bunari, a u litiji su obilazine njive.
Posle ručka na dan Duhova, žene i devojke su išle na polje, gde su gađale stolnjake pravo na zemlju i priređivale, kako bi danas rekli, piknike - „nahrani zemlju“. Uveče su po selima i selima mladi izlazili na tradicionalna prolećna veselja koja su trajala iza ponoći. Ljudi su čvrsto verovali da se zli duhovi koji lutaju zemljom plaše Duhovnog dana - stoga su u ponedeljak posle Trojice iscelitelji sigurno sakupljali bilje i kombinovali ih u jednom ili drugom sastavu: takve kolekcije su se smatrale posebno efikasnim.
Brojni narodni znaci su povezani sa danom Svetog Duha. Veruje se da posle njega ne dolazi kalendar, već pravo leto. Ako na Spirits pada jaka kiša, onda će leto i jesen biti uglavnom topli i sunčani. Ali obilna boja na drveću tog dana govori o nadolazećoj oštroj zimi.
U današnje vreme nemaju svi priliku da posete ponedeljak – dan Svetog Duha – na prazničnoj službi u hramu. Ali ništa nas ne sprečava da ovog dana jutarnjim molitvama dodamo jednu posebnu, posvećenu ovoj ipostasi Trojičnog Božanstva: „Care Nebeski, Utešitelju, Duše Istine...“. Na kraju dana, pored večernjih molitava, bilo bi dobro pročitati i akatist Svetome Duhu – njegov tekst se može naći u parohijskoj radnji ili na zvaničnim pravoslavnim sajtovima.
Delite:
