Ako su nas prethodne nedelje posle Vaskrsa podsećale na događaje koji su usledili ubrzo posle Vaskrsenja Hristovog, onda nas četvrta po redu, nazvana Nedeljom Paralitičkog, vraća u vremena Njegovog zemaljskog života. Naime, na događaje na Ovčijem bazenu u Jerusalimu, gde je Spasitelj iscelio paralizovanog čoveka koji je 38 godina bio lišen sposobnosti da hoda.
Da li je dozvoljeno bilo šta činiti na dan odmora, čak i dobra dela, za dobrobit bližnjeg? Čini se da je za hrišćanina odgovor na ovo pitanje očigledan: ostaviti po strani svoje poslove, ali svakako pomoći bližnjemu ako on to zatraži, biće u pravu. Međutim, u starozavetnoj Crkvi (koju danas predstavlja judaizam), Mojsijeva zapovest, koja je propisivala odmor sedmog dana u nedelji, subote (u znak sećanja na to kako se Bog upokojio od svojih trudova u Sedmom danu stvaranja), smatrao nepokolebljivim. Iscelivši u subotu uzetog kod Ovčijeg studenca, Spasitelj je, ne rečju, nego delom, pokazao da je zapovest o ljubavi prema bližnjem (Levitska 19, 18) mnogo viša od mnogih drugih verskih ustanova.
Prema Jevanđelju po Jovanu, s vremena na vreme se dešavalo čudo u bazenu kod Ovčijih vrata u Jerusalimu. Anđeo Božiji je sišao u njegove vode, nanevši im da proključa – i onaj od ljudi koji je tada prvi ušao u fontanu dobija isceljenje – bez obzira od koje bolesti je bio bolestan. Niko nije znao kada će se čudo dogoditi, tako da se svakodnevno okupljalo mnogo ljudi na bazenu zvanom Bethesda. Tako je bilo i one subote kada je Hristos Gospod došao na bazen na Ovčjoj kapiji.
Među okupljenima u nadi da će izlečiti bio je i paralitičar, koji nije mogao da hoda. Čak i kada je zatekao da voda ključa, nije imao šanse da prvi siđe u fontanu i oporavi se – ali je ipak svaki dan dolazio do fontane. Ne zna se tačno kako: možda je sam puzao, a možda su ga drugi doveli u kupatilo. „Želiš li da budeš zdrav?“ upitao ga je Spasitelj. Paralitičar odgovori: „Da, Gospode; ali nemam čoveka koji bi me spustio u bazen kada je voda uznemirena; kad stignem, drugi je već sišao pre mene.” Tada mu je Sin Božiji zapovedio: „Ustani, uzmi postelju svoju i hodaj. I paralitičar odmah ozdravi, uze svoju postelju i ode u Hram da svedoči pred sveštenicima o čudu koje mu se dogodilo.
Međutim, sveštenici, nakon što su saslušali čoveka koji je ozdravio, nisu slavili Boga za isceljenje koje je učinio. Umesto toga, počeli su da okrivljuju isceljenog čoveka da je isceljenje bilo kršenje subote, i nije trebalo da posluša i uzme postelju kada mu je to naređeno... I pitali su ko ga je iscelio – ali on nije znao ime Gospodnje. „Tada ga Isus srete u hramu i reče mu: „Evo, ozdravio si; Ne greši više, da ti se ne dogodi nešto gore. Ovaj čovek je otišao i objavio Jevrejima da je Isus onaj koji ga je iscelio“, navodi Jevanđelje (Jovan 5:1-15).
Ovaj drugi susret Hrista sa paralizom koju je izlečio je veoma važan. Gospod ne samo da je isceljivao ljude od bolesti, već im je dao i razumevanje razloga za ono što im se desilo... Zapravo, skoro svako od nas koji danas živimo je na neki način sličan jevanđelskom paralitisu. U želji da poboljšamo svoj život, često nemamo ni razumevanja kako to da uradimo, ni volje da sledimo svoje namere, ni svesti o razlogu zašto se nalazimo u sadašnjem, često nezavidnom, položaju. Um je ograničen. Samo Bog može dati čoveku jasnu viziju sopstvenih grešaka i snagu da ih ispravi. Ali samo ako Mu se sa verom obratimo za pomoć.
Da li je dozvoljeno bilo šta činiti na dan odmora, čak i dobra dela, za dobrobit bližnjeg? Čini se da je za hrišćanina odgovor na ovo pitanje očigledan: ostaviti po strani svoje poslove, ali svakako pomoći bližnjemu ako on to zatraži, biće u pravu. Međutim, u starozavetnoj Crkvi (koju danas predstavlja judaizam), Mojsijeva zapovest, koja je propisivala odmor sedmog dana u nedelji, subote (u znak sećanja na to kako se Bog upokojio od svojih trudova u Sedmom danu stvaranja), smatrao nepokolebljivim. Iscelivši u subotu uzetog kod Ovčijeg studenca, Spasitelj je, ne rečju, nego delom, pokazao da je zapovest o ljubavi prema bližnjem (Levitska 19, 18) mnogo viša od mnogih drugih verskih ustanova.
Prema Jevanđelju po Jovanu, s vremena na vreme se dešavalo čudo u bazenu kod Ovčijih vrata u Jerusalimu. Anđeo Božiji je sišao u njegove vode, nanevši im da proključa – i onaj od ljudi koji je tada prvi ušao u fontanu dobija isceljenje – bez obzira od koje bolesti je bio bolestan. Niko nije znao kada će se čudo dogoditi, tako da se svakodnevno okupljalo mnogo ljudi na bazenu zvanom Bethesda. Tako je bilo i one subote kada je Hristos Gospod došao na bazen na Ovčjoj kapiji.
Među okupljenima u nadi da će izlečiti bio je i paralitičar, koji nije mogao da hoda. Čak i kada je zatekao da voda ključa, nije imao šanse da prvi siđe u fontanu i oporavi se – ali je ipak svaki dan dolazio do fontane. Ne zna se tačno kako: možda je sam puzao, a možda su ga drugi doveli u kupatilo. „Želiš li da budeš zdrav?“ upitao ga je Spasitelj. Paralitičar odgovori: „Da, Gospode; ali nemam čoveka koji bi me spustio u bazen kada je voda uznemirena; kad stignem, drugi je već sišao pre mene.” Tada mu je Sin Božiji zapovedio: „Ustani, uzmi postelju svoju i hodaj. I paralitičar odmah ozdravi, uze svoju postelju i ode u Hram da svedoči pred sveštenicima o čudu koje mu se dogodilo.
Međutim, sveštenici, nakon što su saslušali čoveka koji je ozdravio, nisu slavili Boga za isceljenje koje je učinio. Umesto toga, počeli su da okrivljuju isceljenog čoveka da je isceljenje bilo kršenje subote, i nije trebalo da posluša i uzme postelju kada mu je to naređeno... I pitali su ko ga je iscelio – ali on nije znao ime Gospodnje. „Tada ga Isus srete u hramu i reče mu: „Evo, ozdravio si; Ne greši više, da ti se ne dogodi nešto gore. Ovaj čovek je otišao i objavio Jevrejima da je Isus onaj koji ga je iscelio“, navodi Jevanđelje (Jovan 5:1-15).
Ovaj drugi susret Hrista sa paralizom koju je izlečio je veoma važan. Gospod ne samo da je isceljivao ljude od bolesti, već im je dao i razumevanje razloga za ono što im se desilo... Zapravo, skoro svako od nas koji danas živimo je na neki način sličan jevanđelskom paralitisu. U želji da poboljšamo svoj život, često nemamo ni razumevanja kako to da uradimo, ni volje da sledimo svoje namere, ni svesti o razlogu zašto se nalazimo u sadašnjem, često nezavidnom, položaju. Um je ograničen. Samo Bog može dati čoveku jasnu viziju sopstvenih grešaka i snagu da ih ispravi. Ali samo ako Mu se sa verom obratimo za pomoć.
Delite:
