„Nikad ne dajem – neka rade! Jednom mesečno kupujem hranu i nosim je u sklonište za životinje: psi ne mogu sami da zarade za život. Ponekad se zateče od rasuđivanja ljudi o temama milostinje i milostinje. Šta hrišćanska doktrina kaže o milostinji? Pokušajmo da se setimo.
Već u starozavetna vremena činiti dobro siromahu, siročetu, udovici smatralo se vrlinom i pravednom, smatralo se delom ne samo dobrim, već i mudrim. „Ko je dobar prema siromahu, pozajmljuje Gospodu, i On mu vraća za njegovo dobro delo“ (Poslovice 19:7). Kod Jevreja je bilo svakodnevno prikupljanje hrane i nedeljno prikupljanje sredstava za potrebite. „Iskupite svoje grehe pravdom i bezakonja svoja milosrđem prema siromasima“, čitamo u knjizi proroka Danila (4, 24).
U danima zemaljskog života Spasiteljevog, u Jerusalimskom hramu je bilo 12 „riznica“ u koje su oni koji su želeli mogli da ulože priloge za siromašne. Siromašna udovica je stavila svoje dve grinje (sitnice) u jednu od njih. Pozvavši učenike, Hristos Gospod im reče: „Zaista vam kažem da je ova siromašna udovica uložila više od svih koji stavljaju u riznicu, jer je svako uložio od svog izobilja, a ona od svog siromaštva sve što je imala, sav život njen“ (Mk. 12, 43-44). Spasitelj, naravno, ovde ne poziva na nepodnošljivu žrtvu – već skreće pažnju na važnost saosećanja, shvatajući da je potreba i glad bližnjeg gorka kao i vaša sopstvena... Drugi jevanđelist, Jovan Bogoslov, izveštava da apostoli, hodajući sa Gospodom, nalazila se posebna kutija u koju su sakupljali priloge, da bi potom iz nje obukli siromahe (Jn. 13, 29).
U Besedi na gori Gospod uči da se milostinja daje ne za predstavu. „Kad daješ milostinju, neka leva ruka tvoja ne zna šta radi desnica tvoja, da tvoja milostinja bude u tajnosti“ (Matej 6:3-4). Dobrotvornost o kojoj se naglas govori (a ponekad i samo trubi) dok se čeka na odobrenje je sve samo ne dobročinstvo.
S druge strane, unutrašnje raspoloženje davaoca je veoma važno. Bilo kakva osuda ovde je neprihvatljiva. Raspoloženje srca je mnogo važnije od veličine ili vrste milostinje. Ovo je važno i za onoga koji traži: osuda, čak i prećutana, zagorčava svako davanje.
Jedan od znakova našeg vremena je ogroman broj stranaca, nevernika, koji mole milostinju na ulicama gradova. Da li ih treba uslužiti, s obzirom da mnogi od njih izgleda ne rade ništa drugo? Ako postoji sumnja da se radi o profesionalnim prosjacima, možda bi najbolja opcija bila ponuditi im hranu. U svakom slučaju, prioritet treba da bude dobročinstvo u odnosu na hrišćane. „Dokle ima vremena, činimo dobro svima, a svojima posebno verom“, piše apostol Pavle (Gal. 6:10).
Prema hrišćanskoj doktrini, davanje milostinje samo po sebi ne spasava, ali je, naravno, dobro pred Bogom. U knjizi Dela apostolskih, anđeo poslat pobožnom stotniku Korniliju kaže mu: „Molitve tvoje i milostinja tvoja dođoše kao uspomena pred Bogom“ (Dela 10,4). Inače, molitva za one koji su u nevolji nije ništa manje važna od same milostinje – a iskrena molitva za nekoga već isključuje njegovu osudu.
Čovek često sumnja: služiti ili ne služiti? Šta ako zatraži votku? Ili za drogu? Obrazloženje, naravno, treba da bude prisutno. Definitivno ne vredi davati novac serijskim prosjacima koji mesecima i godinama skupljaju „za kartu” na istom mestu. U poznatom ranohrišćanskom tekstu, Didahu ili Učenju dvanaestorice apostola, kaže se: „Neka se milostinja znoji u rukama dok ne znaš kome daješ. A učinivši milostinju, nema smisla da se mučiš sumnjama. Gospod vidi srce davaoca i zna njegovu nameru, a ovo je glavno.
Dobročinstvo je težak posao. Uvek ima ljudi oko nas kojima je potrebno, ali ih je sramota da pitaju. Pomoći im je vredan i težak zadatak. U Jerusalimskom hramu postojala je posebna prostorija u kojoj su se prikupljali prilozi za porodice, koje su potom mogle da ih krišom odnesu. Danas nema takvih prostorija - ali postoji puno tehničkih mogućnosti koje vam omogućavaju da delikatno pomognete osobi. Nagrada za ovo biće iskrena radost, koju ste verovatno bar jednom doživeli kada ste uspeli da nekome pomognete. Ovo je istina, božanska radost; Apostol Pavle govori o tome, podsećajući: „Jer On sam reče: Blaže je davati nego primati“ (Dela ap. 20:35).
V. Sergienko
Već u starozavetna vremena činiti dobro siromahu, siročetu, udovici smatralo se vrlinom i pravednom, smatralo se delom ne samo dobrim, već i mudrim. „Ko je dobar prema siromahu, pozajmljuje Gospodu, i On mu vraća za njegovo dobro delo“ (Poslovice 19:7). Kod Jevreja je bilo svakodnevno prikupljanje hrane i nedeljno prikupljanje sredstava za potrebite. „Iskupite svoje grehe pravdom i bezakonja svoja milosrđem prema siromasima“, čitamo u knjizi proroka Danila (4, 24).
U danima zemaljskog života Spasiteljevog, u Jerusalimskom hramu je bilo 12 „riznica“ u koje su oni koji su želeli mogli da ulože priloge za siromašne. Siromašna udovica je stavila svoje dve grinje (sitnice) u jednu od njih. Pozvavši učenike, Hristos Gospod im reče: „Zaista vam kažem da je ova siromašna udovica uložila više od svih koji stavljaju u riznicu, jer je svako uložio od svog izobilja, a ona od svog siromaštva sve što je imala, sav život njen“ (Mk. 12, 43-44). Spasitelj, naravno, ovde ne poziva na nepodnošljivu žrtvu – već skreće pažnju na važnost saosećanja, shvatajući da je potreba i glad bližnjeg gorka kao i vaša sopstvena... Drugi jevanđelist, Jovan Bogoslov, izveštava da apostoli, hodajući sa Gospodom, nalazila se posebna kutija u koju su sakupljali priloge, da bi potom iz nje obukli siromahe (Jn. 13, 29).
U Besedi na gori Gospod uči da se milostinja daje ne za predstavu. „Kad daješ milostinju, neka leva ruka tvoja ne zna šta radi desnica tvoja, da tvoja milostinja bude u tajnosti“ (Matej 6:3-4). Dobrotvornost o kojoj se naglas govori (a ponekad i samo trubi) dok se čeka na odobrenje je sve samo ne dobročinstvo.
S druge strane, unutrašnje raspoloženje davaoca je veoma važno. Bilo kakva osuda ovde je neprihvatljiva. Raspoloženje srca je mnogo važnije od veličine ili vrste milostinje. Ovo je važno i za onoga koji traži: osuda, čak i prećutana, zagorčava svako davanje.
Jedan od znakova našeg vremena je ogroman broj stranaca, nevernika, koji mole milostinju na ulicama gradova. Da li ih treba uslužiti, s obzirom da mnogi od njih izgleda ne rade ništa drugo? Ako postoji sumnja da se radi o profesionalnim prosjacima, možda bi najbolja opcija bila ponuditi im hranu. U svakom slučaju, prioritet treba da bude dobročinstvo u odnosu na hrišćane. „Dokle ima vremena, činimo dobro svima, a svojima posebno verom“, piše apostol Pavle (Gal. 6:10).
Prema hrišćanskoj doktrini, davanje milostinje samo po sebi ne spasava, ali je, naravno, dobro pred Bogom. U knjizi Dela apostolskih, anđeo poslat pobožnom stotniku Korniliju kaže mu: „Molitve tvoje i milostinja tvoja dođoše kao uspomena pred Bogom“ (Dela 10,4). Inače, molitva za one koji su u nevolji nije ništa manje važna od same milostinje – a iskrena molitva za nekoga već isključuje njegovu osudu.
Čovek često sumnja: služiti ili ne služiti? Šta ako zatraži votku? Ili za drogu? Obrazloženje, naravno, treba da bude prisutno. Definitivno ne vredi davati novac serijskim prosjacima koji mesecima i godinama skupljaju „za kartu” na istom mestu. U poznatom ranohrišćanskom tekstu, Didahu ili Učenju dvanaestorice apostola, kaže se: „Neka se milostinja znoji u rukama dok ne znaš kome daješ. A učinivši milostinju, nema smisla da se mučiš sumnjama. Gospod vidi srce davaoca i zna njegovu nameru, a ovo je glavno.
Dobročinstvo je težak posao. Uvek ima ljudi oko nas kojima je potrebno, ali ih je sramota da pitaju. Pomoći im je vredan i težak zadatak. U Jerusalimskom hramu postojala je posebna prostorija u kojoj su se prikupljali prilozi za porodice, koje su potom mogle da ih krišom odnesu. Danas nema takvih prostorija - ali postoji puno tehničkih mogućnosti koje vam omogućavaju da delikatno pomognete osobi. Nagrada za ovo biće iskrena radost, koju ste verovatno bar jednom doživeli kada ste uspeli da nekome pomognete. Ovo je istina, božanska radost; Apostol Pavle govori o tome, podsećajući: „Jer On sam reče: Blaže je davati nego primati“ (Dela ap. 20:35).
V. Sergienko
Delite:
