Među gospodskim praznicima godišnjeg kruga, Obrezanje Gospoda našeg Isusa Hrista je možda najneupadljivije. U međuvremenu, ona je jedna od velikih – odnosno najznačajnija posle Vaskrsa i dvanaest praznika. Po običaju starozavetne crkve, Bogorodica i Josif Zaručnik doneli su osmodnevno Dete u Jerusalimski hram, gde mu je obrezana kožica i dato mu je ime Isus, „nazvan od Anđela pre nego što je začeta u utrobi“ (Luka 2:21).
Reklo bi se, kakve veze mi, hrišćani, imamo sa svetim obredima koji su se vršili pre novozavetnih vremena? Uostalom, mi smo kršteni u Hrista, a ne obrezani... Gospod je u Svojoj Besedi na gori rekao: „Ne mislite da sam došao da porušim zakon ili proroke: nisam došao da rušim, nego da ispuni“ (Matej 5:17). Da bi čovečanstvu dao novi zakon, zakon Ljubavi, Hristos je morao da ispuni ustanovljenje prethodnog zakona. Prema zavetu koji je Bog sklopio sa starozavetnim patrijarhom Avraamom, svako muško dete iz Njegovog izabranog naroda moralo je da se obreže u dobi od osam dana: „ovo će biti znak zaveta između mene i tebe“ (Post. 17:11). Udostojivši se da prihvati obrezanje, Sin Božiji je svojim delom pokazao da sve što je kasnije propovedao ljudima nije bilo nešto strano doneto spolja, već je bio direktan nastavak zaveta koji je nekada sklopljen između Boga i Avraamovog potomstva. „Zakonodavac je prvi koji poštuje zakon“, kaže mitropolit Venimen (Fedčenkov) u svojoj besedi na praznik Obrezanja Gospodnjeg.
Vera Hristova je brzo počela da se širi ne samo među Avraamovim potomcima, već i među drugim narodima. Neki od apostola su insistirali da se svi novi hrišćani, po starozavetnom običaju, obrežu. Međutim, za mnoge narode ovaj običaj je bio potpuno neobičan za njihovu kulturu i tradiciju. Stoga je Apostolski sabor, održan u Jerusalimu oko 50. godine nove ere, po savetu apostola Petra, ustanovio da se novokrštenim hrišćanima ne nameću tereti preko potrebnih – za njih će biti dovoljno da se „uzdržavaju od idolskih žrtvova i krv, i zadavljeno, i blud, i da ne činiš drugima ono što ne želiš sebi“ (Dela 15:29). Jevreji koji su bili kršteni bili su slobodni da nastave da se obrezuju, iako ovaj starozavetni običaj više nije bio obavezan za njih: krštenje je postalo novozavetni dokaz o jedinstvu čoveka sa Bogom. „Ako je ko pozvan da se obreže, neka se ne skriva; Ako se neko zove neobrezan, neka se ne obrezuje. Obrezivanje je ništa, i neobrezanje je ništa, nego se sve sastoji u držanju zapovesti Božijih“ (1 Kor 7, 19), piše apostol Pavle Korinćanima.
Ali šta ako su oni koji su verovali u Hrista ipak želeli da prihvate ne samo krštenje, već i starozavetno obrezanje? Ovo poslednje bi bilo potpuno besmisleno: prvi zavet je Bog zaključio posebno sa Avraamovim potomcima i nije imao nikakve veze sa drugim narodima. Štaviše: Apostol Pavle direktno kaže Galatima (Keltima koji su tada živeli u Maloj Aziji): „Ako se obrežete, Hristos vam neće ništa koristiti“ (Gal. 5, 2). Uostalom, u suprotnom će strani hrišćani morati da poštuju ne samo ono na čemu su insistirali apostoli, već i ceo Mojsijev zakon, uključujući i mnoge propise koji im prvobitno nisu bili namenjeni. Kao rezultat toga, kako ispravno primećuje A.P. Lopuhin, „izgubiće korist koju sada imaju od Hrista.
Obrezivanje je bilo starozavetni prototip Tajne krštenja. Spasenje hrišćana leži u sledovanju Hrista, u kome smo „obrezani nerukotvorenim, skidanjem tela greha tela, obrezanjem Hristovim“ (Kol. 2:11). Upravo je to suština praznika Obrezanja Gospodnjeg, ponekad nezapaženog u kalendaru između Božića i Bogojavljenja. U pravoslavnim hramovima 14. januara služi se liturgija Svetog Vasilija Velikog, svetitelja i Vaseljenskog učitelja, čiji se spomen takođe praznuje na današnji dan.
Reklo bi se, kakve veze mi, hrišćani, imamo sa svetim obredima koji su se vršili pre novozavetnih vremena? Uostalom, mi smo kršteni u Hrista, a ne obrezani... Gospod je u Svojoj Besedi na gori rekao: „Ne mislite da sam došao da porušim zakon ili proroke: nisam došao da rušim, nego da ispuni“ (Matej 5:17). Da bi čovečanstvu dao novi zakon, zakon Ljubavi, Hristos je morao da ispuni ustanovljenje prethodnog zakona. Prema zavetu koji je Bog sklopio sa starozavetnim patrijarhom Avraamom, svako muško dete iz Njegovog izabranog naroda moralo je da se obreže u dobi od osam dana: „ovo će biti znak zaveta između mene i tebe“ (Post. 17:11). Udostojivši se da prihvati obrezanje, Sin Božiji je svojim delom pokazao da sve što je kasnije propovedao ljudima nije bilo nešto strano doneto spolja, već je bio direktan nastavak zaveta koji je nekada sklopljen između Boga i Avraamovog potomstva. „Zakonodavac je prvi koji poštuje zakon“, kaže mitropolit Venimen (Fedčenkov) u svojoj besedi na praznik Obrezanja Gospodnjeg.
Vera Hristova je brzo počela da se širi ne samo među Avraamovim potomcima, već i među drugim narodima. Neki od apostola su insistirali da se svi novi hrišćani, po starozavetnom običaju, obrežu. Međutim, za mnoge narode ovaj običaj je bio potpuno neobičan za njihovu kulturu i tradiciju. Stoga je Apostolski sabor, održan u Jerusalimu oko 50. godine nove ere, po savetu apostola Petra, ustanovio da se novokrštenim hrišćanima ne nameću tereti preko potrebnih – za njih će biti dovoljno da se „uzdržavaju od idolskih žrtvova i krv, i zadavljeno, i blud, i da ne činiš drugima ono što ne želiš sebi“ (Dela 15:29). Jevreji koji su bili kršteni bili su slobodni da nastave da se obrezuju, iako ovaj starozavetni običaj više nije bio obavezan za njih: krštenje je postalo novozavetni dokaz o jedinstvu čoveka sa Bogom. „Ako je ko pozvan da se obreže, neka se ne skriva; Ako se neko zove neobrezan, neka se ne obrezuje. Obrezivanje je ništa, i neobrezanje je ništa, nego se sve sastoji u držanju zapovesti Božijih“ (1 Kor 7, 19), piše apostol Pavle Korinćanima.
Ali šta ako su oni koji su verovali u Hrista ipak želeli da prihvate ne samo krštenje, već i starozavetno obrezanje? Ovo poslednje bi bilo potpuno besmisleno: prvi zavet je Bog zaključio posebno sa Avraamovim potomcima i nije imao nikakve veze sa drugim narodima. Štaviše: Apostol Pavle direktno kaže Galatima (Keltima koji su tada živeli u Maloj Aziji): „Ako se obrežete, Hristos vam neće ništa koristiti“ (Gal. 5, 2). Uostalom, u suprotnom će strani hrišćani morati da poštuju ne samo ono na čemu su insistirali apostoli, već i ceo Mojsijev zakon, uključujući i mnoge propise koji im prvobitno nisu bili namenjeni. Kao rezultat toga, kako ispravno primećuje A.P. Lopuhin, „izgubiće korist koju sada imaju od Hrista.
Obrezivanje je bilo starozavetni prototip Tajne krštenja. Spasenje hrišćana leži u sledovanju Hrista, u kome smo „obrezani nerukotvorenim, skidanjem tela greha tela, obrezanjem Hristovim“ (Kol. 2:11). Upravo je to suština praznika Obrezanja Gospodnjeg, ponekad nezapaženog u kalendaru između Božića i Bogojavljenja. U pravoslavnim hramovima 14. januara služi se liturgija Svetog Vasilija Velikog, svetitelja i Vaseljenskog učitelja, čiji se spomen takođe praznuje na današnji dan.
Delite:
