Treća nedelja posle Vaskrsa u crkvenom predanju posvećena je ženama mironosicama. Među vernicima je običaj da se na ovaj dan daruju žene i devojke – majke, ćerke, supruge, sestre, ostali rođaci i voljeni – ili im bar usmeno čestitaju ovaj praznik. Međutim, zašto se baš ovaj dan zove „Dan pravoslavnih žena“ – uostalom, mnoge stranice posvećene su ženama u Svetoj istoriji?
Kako se sećamo, sahranjivanje Spasitelja uoči jevrejske Pashe obavljeno je vrlo brzo. I tako, kada se praznik završio, žene koje su išle za Spasiteljem - Marija Magdalena, i Joana, i Marija, majka Jakovljeva, i drugi (Lk. 24, 10) - uzevši dragoceno miro i tamjan, vratiše se u grob u dovršili ono što su započeli i pomazali telo učitelja. Ali kamen na ulazu je već bio odvaljen, na mestu pokojnika ležale su samo pogrebne posteljine, a pored kreveta su stajala dva čoveka u blistavoj odeći, koji su ženama govorili da će Onaj koji im je rekao da će ustati iz mrtvi su vaskrsnuli (Luka 24:5-7). Nimalo ne sumnjajući u ono što su im otkrili anđeli (a oni su bili anđeli), ne razmišljajući ni trenutka, žene su požurile iz groba da saopšte radosnu vest apostolima, koji su bili u nedoumici, koji nisu znali šta očekivati i šta činiti posle smrti na krstu.Isus Hristos.
U vrtu kod groba Gospodnjeg ostala je samo Marija Magdalina – šok koji je doživela kada je videla nestanak tela Božanskog Učitelja bio je toliki da nije prestajala da plače. Tada joj se javio Hristos Gospod – prvi od svih ljudi posle Svoga Vaskrsenja! i pitala šta traži. Tuga pomračuje um i osećanja: Marija nije prepoznala Onog čiji je gubitak oplakivala, i zamenila ga je baštovanom: „Gospode! ako si ga nosio, reci mi gde si ga stavio, i ja ću ga uzeti“ (Jn. 20,15). I tek kada ju je Spasitelj pozvao po imenu, Marija Ga je konačno prepoznala. Zabranjujući joj da Ga dodirne („Još nisam uzašao Ocu svome“ Jovan 20:17), Hristos je rekao Mariji da ode do učenika i obavesti ih o Njegovom vaznesenju, što je žena odmah i učinila.
Pomislite samo: od miliona ljudi koji su tada naselili svet, od hiljada onih koji su slušali propoved Sina Božijeg za vreme Njegovog zemaljskog života, upravo su se žene mironosice udostojile da budu prve. da naučimo o Vaskrsenju Gospodnjem. Zašto baš oni, a ne apostoli? Muški um je racionalniji – čuvši za vaskrsenje Hristovo, neki od njih (Petar i Jovan) su požurili na grob da sve lično provere, dok su drugi ostali u gornjoj sobi do večeri, raspravljajući o onome što su čuli – do , konačno im se javio i sam Spasitelj. Ženama mironosicama nije bio potreban nikakav dokaz, one su odmah u svojim srcima shvatile da je istina ono što su im anđeli rekli na grobu. Jer njihova vera, njihova odanost i ljubav prema Učitelju bili su veliki.
Među sobom, žene mironosice su bile veoma različite - po karakteru, sudbini, položaju u društvu. Marija Magdalina, prosta Jerusalimka, koju je Gospod iscelio od demonske opsednutosti. Marta i Marija, Lazareve sestre, koje su uvek dočekivale Učitelja u svom domu u Vitaniji. Joana, žena Khuza - plemići na dvoru Iroda Antipe. Bogata Suzana, koja je služila Hristu „sa svog imanja”. Marija Kleopova je bliska rođaka Josifa Verenika. Bilo je i drugih – ne zna se tačan broj žena mironosica. Ali se pouzdano zna da je vest o Vaskrsenju Sina Božijeg, do vremena skrivena i od najmudrijih ljudi sveta, poverena njima pre drugih.
Oni koji se sećaju relativno nedavnog bezbožnog doba sigurno će se setiti da su upravo žene – bake, majke, starije sestre – mnogima postale vodiči u svet hrišćanstva. U vremenima progona, zanemarivanja vere i ismevanja nje, žene su bile te koje nisu dozvolile da izbledi narodno poštovanje Crkve Hristove – kao što žene mironosice u danu smutnje, očajanja i sumnje, bez straha objavio učenicima da je Božanski Učitelj vaskrsao. Zato, treće nedelje po Vaskrsu, žurimo da svim hrišćankama čestitamo praznik, sećajući se za kakvu su nesebičnu ljubav i vernost sposobne.
Kako se sećamo, sahranjivanje Spasitelja uoči jevrejske Pashe obavljeno je vrlo brzo. I tako, kada se praznik završio, žene koje su išle za Spasiteljem - Marija Magdalena, i Joana, i Marija, majka Jakovljeva, i drugi (Lk. 24, 10) - uzevši dragoceno miro i tamjan, vratiše se u grob u dovršili ono što su započeli i pomazali telo učitelja. Ali kamen na ulazu je već bio odvaljen, na mestu pokojnika ležale su samo pogrebne posteljine, a pored kreveta su stajala dva čoveka u blistavoj odeći, koji su ženama govorili da će Onaj koji im je rekao da će ustati iz mrtvi su vaskrsnuli (Luka 24:5-7). Nimalo ne sumnjajući u ono što su im otkrili anđeli (a oni su bili anđeli), ne razmišljajući ni trenutka, žene su požurile iz groba da saopšte radosnu vest apostolima, koji su bili u nedoumici, koji nisu znali šta očekivati i šta činiti posle smrti na krstu.Isus Hristos.
U vrtu kod groba Gospodnjeg ostala je samo Marija Magdalina – šok koji je doživela kada je videla nestanak tela Božanskog Učitelja bio je toliki da nije prestajala da plače. Tada joj se javio Hristos Gospod – prvi od svih ljudi posle Svoga Vaskrsenja! i pitala šta traži. Tuga pomračuje um i osećanja: Marija nije prepoznala Onog čiji je gubitak oplakivala, i zamenila ga je baštovanom: „Gospode! ako si ga nosio, reci mi gde si ga stavio, i ja ću ga uzeti“ (Jn. 20,15). I tek kada ju je Spasitelj pozvao po imenu, Marija Ga je konačno prepoznala. Zabranjujući joj da Ga dodirne („Još nisam uzašao Ocu svome“ Jovan 20:17), Hristos je rekao Mariji da ode do učenika i obavesti ih o Njegovom vaznesenju, što je žena odmah i učinila.
Pomislite samo: od miliona ljudi koji su tada naselili svet, od hiljada onih koji su slušali propoved Sina Božijeg za vreme Njegovog zemaljskog života, upravo su se žene mironosice udostojile da budu prve. da naučimo o Vaskrsenju Gospodnjem. Zašto baš oni, a ne apostoli? Muški um je racionalniji – čuvši za vaskrsenje Hristovo, neki od njih (Petar i Jovan) su požurili na grob da sve lično provere, dok su drugi ostali u gornjoj sobi do večeri, raspravljajući o onome što su čuli – do , konačno im se javio i sam Spasitelj. Ženama mironosicama nije bio potreban nikakav dokaz, one su odmah u svojim srcima shvatile da je istina ono što su im anđeli rekli na grobu. Jer njihova vera, njihova odanost i ljubav prema Učitelju bili su veliki.
Među sobom, žene mironosice su bile veoma različite - po karakteru, sudbini, položaju u društvu. Marija Magdalina, prosta Jerusalimka, koju je Gospod iscelio od demonske opsednutosti. Marta i Marija, Lazareve sestre, koje su uvek dočekivale Učitelja u svom domu u Vitaniji. Joana, žena Khuza - plemići na dvoru Iroda Antipe. Bogata Suzana, koja je služila Hristu „sa svog imanja”. Marija Kleopova je bliska rođaka Josifa Verenika. Bilo je i drugih – ne zna se tačan broj žena mironosica. Ali se pouzdano zna da je vest o Vaskrsenju Sina Božijeg, do vremena skrivena i od najmudrijih ljudi sveta, poverena njima pre drugih.
Oni koji se sećaju relativno nedavnog bezbožnog doba sigurno će se setiti da su upravo žene – bake, majke, starije sestre – mnogima postale vodiči u svet hrišćanstva. U vremenima progona, zanemarivanja vere i ismevanja nje, žene su bile te koje nisu dozvolile da izbledi narodno poštovanje Crkve Hristove – kao što žene mironosice u danu smutnje, očajanja i sumnje, bez straha objavio učenicima da je Božanski Učitelj vaskrsao. Zato, treće nedelje po Vaskrsu, žurimo da svim hrišćankama čestitamo praznik, sećajući se za kakvu su nesebičnu ljubav i vernost sposobne.
Delite:
