U narodnoj upotrebi postoji izraz „tugovati“. Sa hrišćanske tačke gledišta, ovaj obrt izraza nije sasvim tačan. Zaista, za vernika tugovanje znači, pre svega, intenzivnu molitvu za upokojenim, a tek drugo – spoljašnji izraz tuge za njim.
Prema hrišćanskoj doktrini, do godinu dana od dana smrti, usrdna molitva za pokojnika i milostinja koja se daje za njega veoma su važni (naročito u prvih četrdeset dana, kada duša prolazi kroz iskušenja). Tek nakon što prođe godinu dana od dana smrti, određuje se mesto pokojnika na onom svetu, gde će čekati opšti sud - do tada se može donekle uticati na zagrobni život čoveka. Iako je glavni kriterijum za određivanje ovog mesta i dalje zemaljski život samog pokojnika.
Molitva za pokojnika je važna – i lična, koju čine porodica i prijatelji, i opšta, crkvena – i posle prve godine od dana smrti: olakšava čovekov boravak na onom svetu. Pogrebne molitve nalaze se u gotovo svakom molitveniku za mirjane; dodaju se svakodnevnom molitvenom pravilu. Crkveni pomen se odvija u određene dane u godini (po pravilu padaju u subotu), kada se u crkvama služe posebne zadušnice i parastosi. Već smo pisali o tome kako se predaje beleška za proskomediju ili parastos i gde se u crkvi nalazi predvečerje, na koje se stavljaju sveće za umrle.
U hrišćanskim zemljama, tokom žalosti, uobičajeno je izbegavati zabavu i nositi tamnu odeću. Ako je još u 19. veku vreme spoljašnjeg izražavanja tuge za pokojnikom bilo strogo standardizovano, danas za to nema jasnog vremenskog okvira. Po pravilu, najbliži rođaci pokojnika posmatraju žalost za njim oko godinu dana. Neki, međutim, i duže - ako lično osećaju takvu potrebu. Za vreme žalosti udovica ili udovac, u znak poštovanja prema pokojniku, ne stupaju ponovo u brak. Ali njegova deca ili drugi rođaci, suprotno uvreženom verovanju, mogli bi da se venčaju u ovom trenutku.
Crkva deli tugu svakog hrišćanina za svojim preminulim najmilijima i trudi se da je što više ublaži. „Plačimo za pokojnicima... Ali plači po hrišćanski!“ – poziva sveti Teofan Zatvornik. Napominjemo da je sam pojam žalosti svetovni, a ne crkveni: u crkvama se mole i za novopokojne hrišćane i za one koji su preminuli pre decenija, pa čak i vekova. Zaista, sa stanovišta Pravoslavlja, smrt nije kraj postojanja, već samo njen prelazak u drugi oblik: pokojnik nastavlja da živi, ali kao duhovno biće. Podsetnik na to je bela boja odežde sveštenstva na parastosima – ona simbolizuje božansku svetlost duhovnog sveta gde nas je pokojnik ostavio. A naša tuga je prvenstveno od gorčine rastanka s njim.
Da ponovimo: pravo poštovanje sećanja na pokojnika ne leži u boji naše odeće ili odsustvu osmeha na licu. Za vreme žalosti, pored molitve i milostinje za pokojnika, važno je što češće sećati se dobra koje je čovek uspeo da učini na zemlji – uključujući i sećanje naglas, u krugu porodice i prijatelja.
U nekim kulturama je uobičajeno da se ljudima poklanjaju sve stvari koje su pripadale pokojniku tokom njegovog života. Malo je verovatno da je tako radikalan pristup opravdan: neke stvari koje su pripadale čoveku tokom njegovog života mogu se ostaviti kao uspomena na njega. Izraz našeg sećanja na pokojnika je briga o njegovom grobu (ne govorimo, naravno, o skupom spomeniku, već o uređenom mestu na groblju) – međutim, to je važno ne samo za vreme žalosti za umrlog, ali i po isteku mandata.
Prema hrišćanskoj doktrini, do godinu dana od dana smrti, usrdna molitva za pokojnika i milostinja koja se daje za njega veoma su važni (naročito u prvih četrdeset dana, kada duša prolazi kroz iskušenja). Tek nakon što prođe godinu dana od dana smrti, određuje se mesto pokojnika na onom svetu, gde će čekati opšti sud - do tada se može donekle uticati na zagrobni život čoveka. Iako je glavni kriterijum za određivanje ovog mesta i dalje zemaljski život samog pokojnika.
Molitva za pokojnika je važna – i lična, koju čine porodica i prijatelji, i opšta, crkvena – i posle prve godine od dana smrti: olakšava čovekov boravak na onom svetu. Pogrebne molitve nalaze se u gotovo svakom molitveniku za mirjane; dodaju se svakodnevnom molitvenom pravilu. Crkveni pomen se odvija u određene dane u godini (po pravilu padaju u subotu), kada se u crkvama služe posebne zadušnice i parastosi. Već smo pisali o tome kako se predaje beleška za proskomediju ili parastos i gde se u crkvi nalazi predvečerje, na koje se stavljaju sveće za umrle.
U hrišćanskim zemljama, tokom žalosti, uobičajeno je izbegavati zabavu i nositi tamnu odeću. Ako je još u 19. veku vreme spoljašnjeg izražavanja tuge za pokojnikom bilo strogo standardizovano, danas za to nema jasnog vremenskog okvira. Po pravilu, najbliži rođaci pokojnika posmatraju žalost za njim oko godinu dana. Neki, međutim, i duže - ako lično osećaju takvu potrebu. Za vreme žalosti udovica ili udovac, u znak poštovanja prema pokojniku, ne stupaju ponovo u brak. Ali njegova deca ili drugi rođaci, suprotno uvreženom verovanju, mogli bi da se venčaju u ovom trenutku.
Crkva deli tugu svakog hrišćanina za svojim preminulim najmilijima i trudi se da je što više ublaži. „Plačimo za pokojnicima... Ali plači po hrišćanski!“ – poziva sveti Teofan Zatvornik. Napominjemo da je sam pojam žalosti svetovni, a ne crkveni: u crkvama se mole i za novopokojne hrišćane i za one koji su preminuli pre decenija, pa čak i vekova. Zaista, sa stanovišta Pravoslavlja, smrt nije kraj postojanja, već samo njen prelazak u drugi oblik: pokojnik nastavlja da živi, ali kao duhovno biće. Podsetnik na to je bela boja odežde sveštenstva na parastosima – ona simbolizuje božansku svetlost duhovnog sveta gde nas je pokojnik ostavio. A naša tuga je prvenstveno od gorčine rastanka s njim.
Da ponovimo: pravo poštovanje sećanja na pokojnika ne leži u boji naše odeće ili odsustvu osmeha na licu. Za vreme žalosti, pored molitve i milostinje za pokojnika, važno je što češće sećati se dobra koje je čovek uspeo da učini na zemlji – uključujući i sećanje naglas, u krugu porodice i prijatelja.
U nekim kulturama je uobičajeno da se ljudima poklanjaju sve stvari koje su pripadale pokojniku tokom njegovog života. Malo je verovatno da je tako radikalan pristup opravdan: neke stvari koje su pripadale čoveku tokom njegovog života mogu se ostaviti kao uspomena na njega. Izraz našeg sećanja na pokojnika je briga o njegovom grobu (ne govorimo, naravno, o skupom spomeniku, već o uređenom mestu na groblju) – međutim, to je važno ne samo za vreme žalosti za umrlog, ali i po isteku mandata.
Delite:
