Od raznih božićnih tradicija, kod istočnih Slovena, možda i najbolje, sačuvan je običaj „vozanja Melanke“ na velikodušno veče, uoči Srpske Nove godine. Uveče 13. januara, nekoliko sati pre ponoći, mladići i devojke kucaju po kućama i stanovima, pevaju obredne pesme u kojima veličaju vlasnike, žele im zdravlje i blagostanje, obilno ih obasipaju žitom. Otuda i naziv ove akcije - "velikodušnost". Za svoje želje, izražene u formi pesme, velikodušni ljudi računaju na osveženje (a ponekad i na novac).
Etnografi veruju da su mnoge božićne tradicije ukorenjene u prethrišćanskoj prošlosti istočnih Slovena, ali su vremenom bile ispunjene novim duhovnim značenjem. Melanka i Vasil se pominju u „Ščedrivkama“ – obrednim pesmama Velikodušne večeri. To su niko drugi do monah Melanija Rimljanka i veliki svetitelj, podvižnici Crkve IV – V veka. Sveti Vasilije Veliki je sastavio jedan od obreda liturgije, izradio dizajn ikonostasa, a po svojim iskrenim besedama i bogoslovskim delima bio je od Crkve priznat kao Vaseljenski Učitelj. Preosvećena Melanija beše rodom iz Večnog grada. Zajedno sa mužem primila je monaški čin; nasledivši ogromno bogatstvo, velikodušno su činili dobro Crkvi u Evropi, Africi i na Bliskom istoku, darivali su crkve, manastire, prihvatilišta i bolnice. Sveta Melanija je osnovala dva sveta manastira na Maslinskoj gori u Jerusalimu, jedan ženski i jedan muški. Predosećajući svoj skori odlazak ka Gospodu, monah Melanija je otišla u Carigrad, gde je, preobrativši svog neznabožačkog strica u Hrista, ubrzo upokojila u miru.
Ali zašto se, iz mnoštva pravoslavnih svetaca, ova dvojica pominju u pesmama Velikodušne večeri? Sve je vrlo jednostavno: uspomena na Svetu Melaniju Rimljanku praznuje se 13. januara, a spomen na Svetog Vasilija Velikog praznuje se 14. decembra, odnosno baš na Staru Novu godinu. Zato su, u narodnoj mašti, postali pokrovitelji Velikodušne večeri. Ponegde na selu i u varošima, gde su sačuvane tradicije božićnog oblačenja, jedna od darežljivih devojaka i danas je obučena u „Melanku“, a jedan od mladića – u „Vasil“. Istovremeno, „Melanka” postaje centralna figura velikodušnosti do ponoći, a „Vasil” – od ponoći do kasnog jutra, kada se velikodušni ljudi, umorni od odlaska kući, natovareni slatkišima, konačno raziđu.
Inače, „Ščedrik-Petrik“, koji se takođe pominje u obrednim pesmama ove noći, nije povezan ni sa jednim hrišćanskim svecem i uveden je u tekst isključivo radi rime – kao atribut ove noći, knedla. Naravno, uz iznenađenje – ono koje se inače sprema za Staru Novu godinu. Po onome ko dobije kakvo iznenađenje, učesnici novogodišnje gozbe „predviđaju” šta ga čeka u novoj godini. Naravno, takvo proricanje sudbine je strip, neka vrsta igre. Ali ona je nastala u Vizantiji, u hrišćanskoj sredini, upravo u vreme pomenutih Svetih Vasilija i Melanije. Tamo su se za praznik pekle pite sa novčićem unutra, koje su se potom sekle na komade i delile svima. Ko dobije parče pite sa novčićem, sreća je od Gospoda. Konačno, napominjemo da se ova tradicija kod istočnih Slovena razvijala vekovima, povinujući se bezbednosnim razmatranjima: na kraju krajeva, grašak, kuglica bibera ili kocka šećera ima mnogo manje šanse da razbije zub nego metalni novčić.
Želimo vam velikodušno veče i radosnu Staru Novu godinu!
Delite:
