U Ruskom carstvu, koje je živelo po starom stilu, ovaj doček Nove godine padao je 17/18 decembra – vrhunac Krsnog posta – i uopšte se nije slavio. Nova godina, prema tada prihvaćenom julijanskom kalendaru, počinjala je na dan koji danas zovemo Stara Nova godina. Već je došlo Roždestvo Hristovo, napolju su bezbrižni i radosni dani Božića - pa zašto ne proslaviti, makar samo promenu godina u kalendaru?
Najomiljeniji praznik danas, čudno, došao nam je iz Evrope. Novu godinu smo prvo počeli da slavimo otprilike onako kako je danas slavimo u dve prestonice – Sankt Peterburgu i Moskvi na prelazu iz 19. u 20. vek. Nekoliko godina kasnije, i veliki provincijski gradovi i manji gradovi su usvojili ovaj običaj. Međutim, ako se danas Nova godina smatra praznikom uglavnom za porodice i decu, onda se pre revolucije odnosila isključivo na odrasle i smatrala se odličnim razlogom za odlazak u restoran ili posetu (ako su pozvani, naravno).
„Stigao je 31. decembar. Do noći naši roditelji su otišli da dočekaju Novu godinu sa prijateljima. Majka nam je pre odlaska dugo objašnjavala da Nova godina uopšte nije dečiji praznik i da treba da idemo u krevet u deset, kao i uvek...“, čitamo u priči Leva. Kasil, čija se radnja odvija baš u tim predrevolucionarnim godinama. Međutim, nisu samo deca rano odlazila na spavanje u novogodišnjoj noći: za većinu stanovništva Ruske imperije 1. januar je tada bio najobičniji dan, čak i ako je padao na Božić.
Nova godina je bila pravi praznik za maloprodajne objekte, restorane i rekreacijske bašte, koji su poslednjeg dana u godini i dočeka Nove godine ostvarili rekordan profit. Umetnici su spremali poseban program za praznik, taksisti su se toplo oblačili, spremali se da nose klijente do jutra, šampanjac je tekao rekom, muškarci i žene pokušavali su da obraduju jedni druge prelepim poklonima... Vatromet nadvile se nad krovove, raspršile svetla, petarde su tutnjale u uzavrelim kućama i šištale su varnilice. Božićna jelka je svuda žarko gorela, a do tada su na nekim mestima imala čak i električne girlande!
Poslednja predrevolucionarna Nova godina koja se tako široko slavila bila je 1914. Sa izbijanjem Prvog svetskog rata mnogo se promenilo. U leto je izdat carski ukaz o zabrani proizvodnje i prodaje svih vrsta alkoholnih pića u Rusiji. U novinama su se pojavili članci o nemoralnosti proslavljanja mondenog evropskog praznika u ratnim vremenima. Mnogo bi prikladnije, smatraju autori ovakvih materijala, sredstva ušteđena za Novu godinu donirati u dobrotvorne svrhe, u korist ranjenih vojnika i njihovih porodica. Čak je i novogodišnja jelka, koja je davno stigla u Rusiju iz Nemačke, sada „pod sumnjom“. Kada su nemački zatvorenici u Saratovu kitili jelku za Novu 1916. godinu, to je izazvalo negativan odjek u ruskoj štampi.
Sve je to, s jedne strane, prilično apsurdno – a ujedno i sasvim objašnjivo talasom patriotizma koji je nastao u zemlji početkom rata. Šta tek reći o novogodišnjoj jelki, čak i ako je prestonica imperije, Sankt Peterburg, pod uticajem antinemačkog raspoloženja u društvu, zvanično počela da se zove Petrograd! Dakle, jelka je, prema Svetom Sinodu, bila „neprijateljska, nemačka ideja, tuđa pravoslavnom ruskom narodu“. Petrogradski mitropolit Venijamin pokrenuo je pred svetovnim vlastima pitanje zatvaranja zabavnih objekata širom zemlje u novogodišnjoj noći, navodeći činjenicu da je „proslava Nove godine nemački običaj koji Rusija treba jednom zauvek da napusti“. Međutim, oni koji su Novu godinu slavili pre rata, nastavili su da je slave, ali ne u istom obimu: što se Rusija više uplitala u iscrpljujući, krvavi rat, to je bilo gore stanje njenih građana, uključujući i one koji su daleko od najsiromašnijih.
Uoči nadolazeće 1917. godine, čak i u prestonici, počele su nestašice u snabdevanju hlebom i drugim, kako bi danas rekli, „društveno značajnim“ proizvodima – kakva Nova godina! Kako se pokazalo mnogo kasnije, ovi prekidi su organizovani veštački: oni koji žele velike preokrete uvek računaju na nezadovoljstvo javnosti... Koliko se toga u državi promenilo za samo godinu dana! „Moskovskie vedomosti” su tada napisale: „U zbunjenosti, poslednjeg dana 1917. gledate u kalendar i čudite se: koliko je malo proživeto, koliko je doživljeno! Da li je od kraja Romanovih zaista prošlo samo trista dana, a ne godina? Ili je ovo kalendarska šala, a umesto 1917. treba da čitamo 2017?“
Bezbožna vlast, koja je nastojala da ukine Božić i druge narodu omiljene praznike, ostavila je Novu godinu (doduše u novom stilu) na kalendaru – ali nije uspela da je otruje svojom ideologijom. Okupljajući se oko stola u prazničnoj noći, ljudi su sumirali svoje lične i porodične rezultate u godini - a socijalistička demagogija koja je išla sa radija ili sa plavog ekrana najčešće je ostala bez sluha. I danas, kada je sovjetska era odavno otišla u zaborav, smisao ove proslave ostaje isti: da se okupimo, setite se šta smo doživeli u protekloj godini, zahvalite Bogu i bližnjima za sve najbolje što nam se u njoj dogodilo, pomolite se da nam godina koja dolazi bude dobra i radosna – i, naravno, po tradiciji, podignite čašu do zvona u ponoć!
Najomiljeniji praznik danas, čudno, došao nam je iz Evrope. Novu godinu smo prvo počeli da slavimo otprilike onako kako je danas slavimo u dve prestonice – Sankt Peterburgu i Moskvi na prelazu iz 19. u 20. vek. Nekoliko godina kasnije, i veliki provincijski gradovi i manji gradovi su usvojili ovaj običaj. Međutim, ako se danas Nova godina smatra praznikom uglavnom za porodice i decu, onda se pre revolucije odnosila isključivo na odrasle i smatrala se odličnim razlogom za odlazak u restoran ili posetu (ako su pozvani, naravno).
„Stigao je 31. decembar. Do noći naši roditelji su otišli da dočekaju Novu godinu sa prijateljima. Majka nam je pre odlaska dugo objašnjavala da Nova godina uopšte nije dečiji praznik i da treba da idemo u krevet u deset, kao i uvek...“, čitamo u priči Leva. Kasil, čija se radnja odvija baš u tim predrevolucionarnim godinama. Međutim, nisu samo deca rano odlazila na spavanje u novogodišnjoj noći: za većinu stanovništva Ruske imperije 1. januar je tada bio najobičniji dan, čak i ako je padao na Božić.
Nova godina je bila pravi praznik za maloprodajne objekte, restorane i rekreacijske bašte, koji su poslednjeg dana u godini i dočeka Nove godine ostvarili rekordan profit. Umetnici su spremali poseban program za praznik, taksisti su se toplo oblačili, spremali se da nose klijente do jutra, šampanjac je tekao rekom, muškarci i žene pokušavali su da obraduju jedni druge prelepim poklonima... Vatromet nadvile se nad krovove, raspršile svetla, petarde su tutnjale u uzavrelim kućama i šištale su varnilice. Božićna jelka je svuda žarko gorela, a do tada su na nekim mestima imala čak i električne girlande!
Poslednja predrevolucionarna Nova godina koja se tako široko slavila bila je 1914. Sa izbijanjem Prvog svetskog rata mnogo se promenilo. U leto je izdat carski ukaz o zabrani proizvodnje i prodaje svih vrsta alkoholnih pića u Rusiji. U novinama su se pojavili članci o nemoralnosti proslavljanja mondenog evropskog praznika u ratnim vremenima. Mnogo bi prikladnije, smatraju autori ovakvih materijala, sredstva ušteđena za Novu godinu donirati u dobrotvorne svrhe, u korist ranjenih vojnika i njihovih porodica. Čak je i novogodišnja jelka, koja je davno stigla u Rusiju iz Nemačke, sada „pod sumnjom“. Kada su nemački zatvorenici u Saratovu kitili jelku za Novu 1916. godinu, to je izazvalo negativan odjek u ruskoj štampi.
Sve je to, s jedne strane, prilično apsurdno – a ujedno i sasvim objašnjivo talasom patriotizma koji je nastao u zemlji početkom rata. Šta tek reći o novogodišnjoj jelki, čak i ako je prestonica imperije, Sankt Peterburg, pod uticajem antinemačkog raspoloženja u društvu, zvanično počela da se zove Petrograd! Dakle, jelka je, prema Svetom Sinodu, bila „neprijateljska, nemačka ideja, tuđa pravoslavnom ruskom narodu“. Petrogradski mitropolit Venijamin pokrenuo je pred svetovnim vlastima pitanje zatvaranja zabavnih objekata širom zemlje u novogodišnjoj noći, navodeći činjenicu da je „proslava Nove godine nemački običaj koji Rusija treba jednom zauvek da napusti“. Međutim, oni koji su Novu godinu slavili pre rata, nastavili su da je slave, ali ne u istom obimu: što se Rusija više uplitala u iscrpljujući, krvavi rat, to je bilo gore stanje njenih građana, uključujući i one koji su daleko od najsiromašnijih.
Uoči nadolazeće 1917. godine, čak i u prestonici, počele su nestašice u snabdevanju hlebom i drugim, kako bi danas rekli, „društveno značajnim“ proizvodima – kakva Nova godina! Kako se pokazalo mnogo kasnije, ovi prekidi su organizovani veštački: oni koji žele velike preokrete uvek računaju na nezadovoljstvo javnosti... Koliko se toga u državi promenilo za samo godinu dana! „Moskovskie vedomosti” su tada napisale: „U zbunjenosti, poslednjeg dana 1917. gledate u kalendar i čudite se: koliko je malo proživeto, koliko je doživljeno! Da li je od kraja Romanovih zaista prošlo samo trista dana, a ne godina? Ili je ovo kalendarska šala, a umesto 1917. treba da čitamo 2017?“
Bezbožna vlast, koja je nastojala da ukine Božić i druge narodu omiljene praznike, ostavila je Novu godinu (doduše u novom stilu) na kalendaru – ali nije uspela da je otruje svojom ideologijom. Okupljajući se oko stola u prazničnoj noći, ljudi su sumirali svoje lične i porodične rezultate u godini - a socijalistička demagogija koja je išla sa radija ili sa plavog ekrana najčešće je ostala bez sluha. I danas, kada je sovjetska era odavno otišla u zaborav, smisao ove proslave ostaje isti: da se okupimo, setite se šta smo doživeli u protekloj godini, zahvalite Bogu i bližnjima za sve najbolje što nam se u njoj dogodilo, pomolite se da nam godina koja dolazi bude dobra i radosna – i, naravno, po tradiciji, podignite čašu do zvona u ponoć!
Delite:
