Praznik, koji se u narodu naziva Medeni Spas, ima prilično lukav naziv: Izlaganje čestitih drveća Životvornog Krsta Gospodnjeg. Što se meda tiče, sa ovim je sve manje-više jasno: 14. avgusta on se osvećuje u crkvama posle praznične službe. Ali šta su to „drveće” – i gde su i zašto „istrošene”?
Ovaj praznik, kao i mnogi drugi u crkvenom kalendaru, potiče iz Vizantije, gde je poznat još od 9. veka. Sa početkom avgusta, najtoplijeg meseca, zarazne bolesti se svake godine šire u gusto naseljenom Carigradu i drugim gradovima i selima. Da bi ih sprečili, mitropolitsko sveštenstvo je iz carske riznice izvadilo („istrošilo“) česticu Krsta („drvo“), na kojoj je Spasitelj bio razapet, i stavilo je u crkvu Aja Sofija. A onda je, u pratnji naroda, sa njim šetao po ulicama i trgovima grada, na svakoj od njih stvarajući litiju – posebne molitve, prinošene, po pravilu, van hrama. Ovu svetinju je u Carigrad donela ravnoapostolna carica Jelena, koja je otkrila Krst Hristov – ovi događaji se svake godine obeležavaju na veliki praznik Vozdviženja Gospodnjeg.
Posle dugog ophoda (ili bolje rečeno, litija: nastavljene su do praznika Uspenja Presvete Bogorodice) sa delom Krsta Gospodnjeg, kome su se usput pridružile hiljade stanovnika, prestalo je širenje bolesti – ne samo u prestonici, ali i u drugim provincijama ogromne imperije. To ne znači da su ljudi u srednjem veku zanemarivali higijenu i nisu imali efikasne lekove – njihova vera je jednostavno bila mnogo jača od vere naših savremenika. Oni su bili potpuno sigurni da bolest toleriše Gospod i leči kada je to Njegova volja. A lekovi i higijena su samo pomoć u oslobađanju od bolesti.
Sećajući se nedavne histerije oko pandemije korona virusa, zanimljivo je postaviti sebi pitanje: šta je naša vera? Liturgijske službe u praznim crkvama, koje su vernici slušali stojeći napolju, tretman pića sa alkoholom posle svakog pričesnika tokom Svete Tajne Evharistije, propovedi sveštenika ili episkopa, čiji se veći deo lica ne vidi iza maske. .. Hrišćani budućeg doba će svakako razmisliti o tome čemu smo više verovali – milostivom Bogu ili vakcinaciji, testovima, bezbednoj „socijalnoj“ distanci. „Ti i kosa na tvojoj glavi ste na broju. Dakle, ne bojte se“ (Lk. 12, 4), govori Gospod. Kako se dogodilo da se ne samo vernici laici, već i jerarhije, duge dve godine, nađu u stisku kukavičluka? Ovo tek treba da se razmisli.
No, vratimo se prazniku Vavedenja Česnih Drveta Životvornog Krsta Gospodnjeg. On je došao kod nas iz Vizantije i počeo je da se dešava ubrzo posle krštenja Rusije. Na dan praznika iz oltara je iznet na sredinu hrama na bogosluženje krst ukrašen cvećem; ovaj običaj traje do danas.
U narodnoj tradiciji crkvena slava 14. avgusta naziva se Prvi ili Medeni Spas. Do današnjeg dana saće u košnicama obično su već popunjene, a pčelari počinju da sakupljaju, donoseći prve plodove svog truda na osvećenje u hram. I drugi ljudi na praznik osveštavaju med, dajući deo onoga što su doneli u hram: „Na Prvog Spasa i prosjak med proba!”, kaže narodna poslovica. U stara vremena, posle svečane službe i bogosluženja Krstu, praznik je nastavljen na pčelinjacima, gde su se okupljali mladi i tinejdžeri u velikom broju.
Ponekad se u nazivu praznika reč "nositi" zamenjuje sa "poreklo". Ovo je posledica netačnosti prevoda sa grčke reči za svečanu povorku ili procesiju.
Ovaj praznik, kao i mnogi drugi u crkvenom kalendaru, potiče iz Vizantije, gde je poznat još od 9. veka. Sa početkom avgusta, najtoplijeg meseca, zarazne bolesti se svake godine šire u gusto naseljenom Carigradu i drugim gradovima i selima. Da bi ih sprečili, mitropolitsko sveštenstvo je iz carske riznice izvadilo („istrošilo“) česticu Krsta („drvo“), na kojoj je Spasitelj bio razapet, i stavilo je u crkvu Aja Sofija. A onda je, u pratnji naroda, sa njim šetao po ulicama i trgovima grada, na svakoj od njih stvarajući litiju – posebne molitve, prinošene, po pravilu, van hrama. Ovu svetinju je u Carigrad donela ravnoapostolna carica Jelena, koja je otkrila Krst Hristov – ovi događaji se svake godine obeležavaju na veliki praznik Vozdviženja Gospodnjeg.
Posle dugog ophoda (ili bolje rečeno, litija: nastavljene su do praznika Uspenja Presvete Bogorodice) sa delom Krsta Gospodnjeg, kome su se usput pridružile hiljade stanovnika, prestalo je širenje bolesti – ne samo u prestonici, ali i u drugim provincijama ogromne imperije. To ne znači da su ljudi u srednjem veku zanemarivali higijenu i nisu imali efikasne lekove – njihova vera je jednostavno bila mnogo jača od vere naših savremenika. Oni su bili potpuno sigurni da bolest toleriše Gospod i leči kada je to Njegova volja. A lekovi i higijena su samo pomoć u oslobađanju od bolesti.
Sećajući se nedavne histerije oko pandemije korona virusa, zanimljivo je postaviti sebi pitanje: šta je naša vera? Liturgijske službe u praznim crkvama, koje su vernici slušali stojeći napolju, tretman pića sa alkoholom posle svakog pričesnika tokom Svete Tajne Evharistije, propovedi sveštenika ili episkopa, čiji se veći deo lica ne vidi iza maske. .. Hrišćani budućeg doba će svakako razmisliti o tome čemu smo više verovali – milostivom Bogu ili vakcinaciji, testovima, bezbednoj „socijalnoj“ distanci. „Ti i kosa na tvojoj glavi ste na broju. Dakle, ne bojte se“ (Lk. 12, 4), govori Gospod. Kako se dogodilo da se ne samo vernici laici, već i jerarhije, duge dve godine, nađu u stisku kukavičluka? Ovo tek treba da se razmisli.
No, vratimo se prazniku Vavedenja Česnih Drveta Životvornog Krsta Gospodnjeg. On je došao kod nas iz Vizantije i počeo je da se dešava ubrzo posle krštenja Rusije. Na dan praznika iz oltara je iznet na sredinu hrama na bogosluženje krst ukrašen cvećem; ovaj običaj traje do danas.
U narodnoj tradiciji crkvena slava 14. avgusta naziva se Prvi ili Medeni Spas. Do današnjeg dana saće u košnicama obično su već popunjene, a pčelari počinju da sakupljaju, donoseći prve plodove svog truda na osvećenje u hram. I drugi ljudi na praznik osveštavaju med, dajući deo onoga što su doneli u hram: „Na Prvog Spasa i prosjak med proba!”, kaže narodna poslovica. U stara vremena, posle svečane službe i bogosluženja Krstu, praznik je nastavljen na pčelinjacima, gde su se okupljali mladi i tinejdžeri u velikom broju.
Ponekad se u nazivu praznika reč "nositi" zamenjuje sa "poreklo". Ovo je posledica netačnosti prevoda sa grčke reči za svečanu povorku ili procesiju.
Delite:
