13. septembra, poslednjeg dana crkvene godine, pravoslavni vernici se molitveno sećaju događaja Položaja časnog pojasa Presvete Bogorodice u Carigradu, koji su se desili u 4. veku. Za skoro hiljadu i petsto godina, koliko je prošlo od tada, molitvama u ovoj čudesnoj svetinji dogodila su se mnoga isceljenja i slučajevi čudesne pomoći o kojima je crkveno Predanje brižljivo čuvalo uspomenu.
Međutim, istorija dragocene relikvije počinje nekoliko vekova ranije od njenog prenosa u prestonicu Vizantijskog carstva. Obaveštena od Arhangela Gavrila o skorom Uspenju, Presveta Bogorodica je zaveštala dve svoje haljine i jedan pojas apostolu Tomi. Ovaj Hristov učenik, koji je skoro sve vreme proveo na misionarskim putovanjima, predao ih je na čuvanje dvema pobožnim Jerusalimkama. Decenijama su s poštovanjem čuvali ove stvari. Tako su odeću Carice Nebeske i njen pojas hrišćani prenosili s kolena na koleno sve dok krajem IV veka, pod carem Flavijem Arkadijom, nisu svečano preneti iz Jerusalima u Carigrad.
Tu je svetinja postavljena u dragoceni kovčeg, koji je zapečaćen carskim pečatom sa naznačenim datumom: „31. avgust“ (13. septembar, novi stil) i smešten u halkopratsku crkvu. U čast ovih događaja ustanovljena je crkvena slava. A ćerka Arkadija Pulherije, koja je i sama postala carica, odlučila je da izvrši versku litiju od halkopratskog hrama do Vlaherne, gde su se nalazile Odežde Carice Nebeske, na dan praznika Položaja časnog. Pojas. U svečanoj povorci je učestvovala lično carica, koja je išla napred sa upaljenom lampom.
Prolazile su godine i vekovi. Mnogi ljudi su, molitvama kod časnog pojasa Bogorodice, dobili ono što su tražili. Godine 888. Zoja, žena cara Lava Mudrog (886–911), imala je viziju da će biti isceljena od zlog duha koji je muči ako joj se stavi Bogorodičin pojas. Na molbu cara, patrijarh carigradski Jevtimije II otvorio je zapečaćeni kivot sa moštima. Pojas je u njemu ležao potpuno očuvan, kao da je napravljen juče, a ne pre osam i po vekova. Predstojatelj Crkve je raširio pojas preko bolesne žene, nakon čega se carica potpuno oporavila. Odmah posle čudesnog isceljenja služen je blagodarni moleban Carici Nebeskoj. Carica Zoja je u znak zahvalnosti zlatnim nitima izvezla Pojas, nakon čega je relikvija ponovo položena u svetinju.
U desetom veku Bogorodičin pojas je podeljen na tri dela, koji su kasnije završili na Svetoj Gori, u Gruziji i na ostrvu Kipar, u manastiru Trooditisa.
Vizantijski carevi su deo pojasa, koji se nalazio u Carigradu, stavljali u kivot u obliku krsta, koji su nosili sa sobom u vojne pohode. U jednom od njih, koji se dogodio 1190. godine, Vizantinci su poraženi, a relikvija je pala u ruke Bugara. Izvesni sveštenik, spasavajući pošteni Pojas od mogućeg skrnavljenja, poslao je krst i svetinju niz reku. Kasnije je ovaj deo Pojasa završio u rukama srpskog kneza Lazara (KSIV vek), koji ga je preneo u Atonski manastir Vatoped. Tu je ovaj deo Pojasa ponovo podeljen. Jedna polovina stavljena je u krst, druga u kivot, koji je za vreme epidemija vađen i otvaran pred moliteljima. Sveta relikvija i danas odiše divnim mirisom. Ovaj deo Bogorodičinog pojasa je 2011. godine, na inicijativu Fondacije Svetog Andreja Prvozvanog, donet u Rusiju, u 14 gradova od kojih je više od tri miliona sto hiljada vernika poklonilo svetinju.
Drugi deo Pojasa donela je u Gruziju 1028. godine nećaka cara Romana III Argira, koja se udala za gruzijskog kralja Bagrata IV Kuropalata. Početkom 19. veka, vladar Mengrelije Nino, ćerka gruzijskog kralja Džordža KSII, pošto je prihvatio rusko državljanstvo, poslao je relikviju na poklon caru Aleksandru I. Međutim, on je, ukrasivši kivot moštima. sa dragim kamenjem, vratio u Gruziju, naredivši izgradnju kamenog hrama za svetinju u Zugdidiju – što je i učinjeno. Ovaj deo Bogorodičinog pojasa i danas je tu – kivot sa njim nalazi se u Sabornom hramu Vlahernske ikone Bogorodice.
Isceljenja molitvama kod časnog pojasa Presvete Bogorodice dešavaju se u naše vreme. Konkretno, tokom pomenutog boravka svetinje u Rusiji, gde je ostala više od mesec dana, javljeno je o potpunom izlečenju Moskovljana koji je bolovao od raka u poslednjoj fazi – i o značajnom poboljšanju vida u stanovnik Jekaterinburga čije jedno oko ranije uopšte nije videlo. Četiri neplodne žene, koje su dobile ikone osveštane kod moštiju, uspele su da zatrudne i rode zdravu decu. U 2012. štampa u Sankt Peterburgu i drugim ruskim gradovima izvestila je o porastu nataliteta...
Sve su to samo izolovani zabeleženi slučajevi čudesa koje Gospod pokazuje vernicima molitvama Bogorodice. Kao što pokazuje praksa, mnogi koji dobijaju pomoć kroz molitve u svetinjama naknadno ne smatraju potrebnim da govore o takvim slučajevima kako bi svedočili ljudima šta im se dogodilo. Pa od deset gubavih isceljenih od Gospoda,samo se jedan vratio da Mu zahvali. „Nije li deset očišćeno? gde je devet?" (Luka 17:17), upitao je tada Spasitelj. Gorko je priznati, ali za skoro dve hiljade godina hrišćanstva na zemlji čovečanstvo nije postalo zahvalnije.
Međutim, istorija dragocene relikvije počinje nekoliko vekova ranije od njenog prenosa u prestonicu Vizantijskog carstva. Obaveštena od Arhangela Gavrila o skorom Uspenju, Presveta Bogorodica je zaveštala dve svoje haljine i jedan pojas apostolu Tomi. Ovaj Hristov učenik, koji je skoro sve vreme proveo na misionarskim putovanjima, predao ih je na čuvanje dvema pobožnim Jerusalimkama. Decenijama su s poštovanjem čuvali ove stvari. Tako su odeću Carice Nebeske i njen pojas hrišćani prenosili s kolena na koleno sve dok krajem IV veka, pod carem Flavijem Arkadijom, nisu svečano preneti iz Jerusalima u Carigrad.
Tu je svetinja postavljena u dragoceni kovčeg, koji je zapečaćen carskim pečatom sa naznačenim datumom: „31. avgust“ (13. septembar, novi stil) i smešten u halkopratsku crkvu. U čast ovih događaja ustanovljena je crkvena slava. A ćerka Arkadija Pulherije, koja je i sama postala carica, odlučila je da izvrši versku litiju od halkopratskog hrama do Vlaherne, gde su se nalazile Odežde Carice Nebeske, na dan praznika Položaja časnog. Pojas. U svečanoj povorci je učestvovala lično carica, koja je išla napred sa upaljenom lampom.
Prolazile su godine i vekovi. Mnogi ljudi su, molitvama kod časnog pojasa Bogorodice, dobili ono što su tražili. Godine 888. Zoja, žena cara Lava Mudrog (886–911), imala je viziju da će biti isceljena od zlog duha koji je muči ako joj se stavi Bogorodičin pojas. Na molbu cara, patrijarh carigradski Jevtimije II otvorio je zapečaćeni kivot sa moštima. Pojas je u njemu ležao potpuno očuvan, kao da je napravljen juče, a ne pre osam i po vekova. Predstojatelj Crkve je raširio pojas preko bolesne žene, nakon čega se carica potpuno oporavila. Odmah posle čudesnog isceljenja služen je blagodarni moleban Carici Nebeskoj. Carica Zoja je u znak zahvalnosti zlatnim nitima izvezla Pojas, nakon čega je relikvija ponovo položena u svetinju.
U desetom veku Bogorodičin pojas je podeljen na tri dela, koji su kasnije završili na Svetoj Gori, u Gruziji i na ostrvu Kipar, u manastiru Trooditisa.
Vizantijski carevi su deo pojasa, koji se nalazio u Carigradu, stavljali u kivot u obliku krsta, koji su nosili sa sobom u vojne pohode. U jednom od njih, koji se dogodio 1190. godine, Vizantinci su poraženi, a relikvija je pala u ruke Bugara. Izvesni sveštenik, spasavajući pošteni Pojas od mogućeg skrnavljenja, poslao je krst i svetinju niz reku. Kasnije je ovaj deo Pojasa završio u rukama srpskog kneza Lazara (KSIV vek), koji ga je preneo u Atonski manastir Vatoped. Tu je ovaj deo Pojasa ponovo podeljen. Jedna polovina stavljena je u krst, druga u kivot, koji je za vreme epidemija vađen i otvaran pred moliteljima. Sveta relikvija i danas odiše divnim mirisom. Ovaj deo Bogorodičinog pojasa je 2011. godine, na inicijativu Fondacije Svetog Andreja Prvozvanog, donet u Rusiju, u 14 gradova od kojih je više od tri miliona sto hiljada vernika poklonilo svetinju.
Drugi deo Pojasa donela je u Gruziju 1028. godine nećaka cara Romana III Argira, koja se udala za gruzijskog kralja Bagrata IV Kuropalata. Početkom 19. veka, vladar Mengrelije Nino, ćerka gruzijskog kralja Džordža KSII, pošto je prihvatio rusko državljanstvo, poslao je relikviju na poklon caru Aleksandru I. Međutim, on je, ukrasivši kivot moštima. sa dragim kamenjem, vratio u Gruziju, naredivši izgradnju kamenog hrama za svetinju u Zugdidiju – što je i učinjeno. Ovaj deo Bogorodičinog pojasa i danas je tu – kivot sa njim nalazi se u Sabornom hramu Vlahernske ikone Bogorodice.
Isceljenja molitvama kod časnog pojasa Presvete Bogorodice dešavaju se u naše vreme. Konkretno, tokom pomenutog boravka svetinje u Rusiji, gde je ostala više od mesec dana, javljeno je o potpunom izlečenju Moskovljana koji je bolovao od raka u poslednjoj fazi – i o značajnom poboljšanju vida u stanovnik Jekaterinburga čije jedno oko ranije uopšte nije videlo. Četiri neplodne žene, koje su dobile ikone osveštane kod moštiju, uspele su da zatrudne i rode zdravu decu. U 2012. štampa u Sankt Peterburgu i drugim ruskim gradovima izvestila je o porastu nataliteta...
Sve su to samo izolovani zabeleženi slučajevi čudesa koje Gospod pokazuje vernicima molitvama Bogorodice. Kao što pokazuje praksa, mnogi koji dobijaju pomoć kroz molitve u svetinjama naknadno ne smatraju potrebnim da govore o takvim slučajevima kako bi svedočili ljudima šta im se dogodilo. Pa od deset gubavih isceljenih od Gospoda,samo se jedan vratio da Mu zahvali. „Nije li deset očišćeno? gde je devet?" (Luka 17:17), upitao je tada Spasitelj. Gorko je priznati, ali za skoro dve hiljade godina hrišćanstva na zemlji čovečanstvo nije postalo zahvalnije.
Delite:
